Poezija, Radmila Petrović
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje, na tavanu koje čeka da pristaviš čaj, samo nikad nisam osetila da sam, majčina ili tvoja dušica
Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini
ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru
stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo
ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek
birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si
a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik
noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio
opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru
sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj
samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica
ali, oprostila sam
traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak
nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji
Prokletstvo šume
srne nisu prilazile domaćinstvima
viđali smo ih kad krenemo uz brda
da beremo šipurke za džem
jednog leta tata je zajedno
s livadskom travom pokosio lane
u sumrak je planina zaplakala
od tada sam uvek
hodala ispred kosačice
pomerala tek rođene zečeve
zmije katapultirala vilama
od tada nosim prokletstvo šume
tvoje srce srne u mojim očima
vidi žute lovačke pse
umesto prstiju noževe kosačice
ne možeš više, javio si
noge mi je zajedno sa senom
mama jutros položila kravama
Govorili su mi da je Beograd grad u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči
ja sam šmeker devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.
on je muškarac dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.
mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.
bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.
tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.
kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.
Krtičnjak
nalazili smo viljuške
zakopane u kukuruzištu
sve će im se vratiti
deda je ponavljao
nešto nije kako treba
osećala sam pri udaru belutka
o staklo prozora u noći
niko mi ništa nije pričao
mama je sarme punila tajnama
zaticali smo kočeve za pripinjanje krava
pobijene naopako
tri dana nije bilo mleka ni za belu kafu
neko je dolazio na naše pašnjake
pre izvođenja krava
zakopavao mućak pored kapije
pas je režao
a mi mislili da laje na lisice
takvo je ovo selo
osećaš njegove oči na koži
ovde se trguje krilima slepog miša
i gine ispred prodavnice
deda me je naučio kad sam porasla
strani predmet
zakopaš pred zoru u krtičnjak
čim sunce grane
počne da tutnji po komšiluku
nikad nismo ostajali dužni
nema se tu šta govoriti
Planina u plamenu
tata, u ovoj ćerki imaš pomalo sina
kog si mnogo želeo
ne samo u načinu na koji hodam ili
igram uz pesme Šabana Šaulića
nekad kroz mene prostruji krv predaka
onih što su ubijali svoje žene
puškom skidali komšijsku decu s trešnje
možda bih i ja mogla
rano da upregnem volove
dugo gradim ono
što ću kasnije da polupam
šta to natera čoveka da krene
na sopstvene snove
čekićem?
mogla bih se probuditi i reći
ženo, ispeci mi kokošku za ručak
danas ništa neću da radim
sanjala sam da sam bog
tata, u ovoj ćerki imaš pomalo sina
koji se nije rodio
spašena je jedna žena
muške krvi po kojoj plivaju ćuskije
Ekonomija žudnje
znaš kakva je bila moja baba,
čuvala je decu po Herceg Novom,
on mlatio mistrijom
po zidovima u komšiluku
pa se udala.
zime su bile duge,
kubici drva se pogoreli.
ona je palila vatre,
on tresao čunkove o njenu glavu.
ja sad gde god da odem
kažem nisam odande.
pripadam poljani, tamo gde su
komšije odavno zakopale mućak
sa naše strane međe,
ali ne i ljudima koji su je naselili.
u nižim razredima sam sanjala
kako me jure da me kolju,
u višim četvorku iz matematike.
na fakultetu nisam dizala bune.
noću čujem topljenje glečera na severu,
klizišta kako zatrpavaju Ameriku.
tako im i treba!
govore ljudi iz mog sela.
grudi su mi i danas
kao nekad ocena iz matematike.
Petrović, mršava dvojka,
rekla bi nastavnica dok deli zadatke.
i dalje me pitaju o tebi, to boli
mnogo više nego
kad su me u školi pitali
koje slovo ne znam da kažem.
pa pička vam materina recite vi
ono što ne znate, mislila sam.
bićeš bogat
kako si se oduvek i ponašao,
a nisam ti rekla
oduvek sam maštala da kreneš ka meni
onde gde i buržuji kreću praznih ruku.
uvek sam želela
da dođeš
u zagrljaj.
Samo proveravam
nemoj da se raduješ
ne razmišljam o tebi
samo proveravam
može li poezija
još uvek da me uzbudi
Šuma, plug, jagorčevina
osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke
zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući
govore mi: seci ih kao pihtije!
pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?
hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju
od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa
tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće
a sve je to i bilo zbog rakije
snago, ne pristaj da budeš nečija
izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave
ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud
