Pismo Borislava Pekića Danilu Kišu

Tek sada vidim da je lakše živeti jedan život nego napisati jednu biografiju. Moja biografija se sastoji od postupaka koji drugome smetaju i od onih koji smetaju meni.

Dragi Danilo,

Najpre, insistiram na tome da primiš moja uveravanja da ovu hartiju sa monogramom nisam nabavio lično, nego mi je poklonjena. Ne želim da izgubim jednog prijatelja zbog jednog pisma.

Ljiljana mi je prenela poruku koja se odnosi na moju fotografiju, biografiju i ugovor sa Prosvetom. Ugovor ćeš, naravno, ti potpisati umesto mene. Pretpostavljam da za tako nešto nije potrebno neko posebno ovlašćenje. Već kod fotografije su nastali problemi. Ne radi se o estetskoj strani jer tu, srećom, nema pomoći. Imam neke fotografije iz kafane i neke iz bolnice. Ove druge dokazuju ako ništa drugo ono da i jugoslovenski pisac može sebi kupiti jednu kravatu. U svakom slučaju, lice koje na njima vidiš lišeno je svake dileme i dužne brige za čoveka i njegovo dostojanstvo. (...) Između tih fotografija izaberi jednu. Moj lični izbor izražen je brojem na poleđini, ali ga se ti ne moraš obavezno držati. Takođe, ne moraš izabrati najgoru.

Sa biografijom nastaju prave poteškoće. Najpre zato što svaku biografiju prezirem, ne što je neizbežno lažna nego što je neizbežno glupa. A zatim, nijedna biografija koju sam bio pozvan da napišem nije mi donela sreću. Samo neprilike.

Predložiću ti nekoliko varijanata.

Rođen je u Titogradu 1930. godine. Gimnaziju pohađao u Beogradu, gde je i studirao psihologiju na Filosofskom fakultetu. Objavljivao pripovetke u listovima Vidici i Danas. Radi u filmskoj industriji kao pisac scenarija.

Tek sada vidim da je lakše živeti jedan život nego napisati jednu biografiju. Moja biografija se sastoji od postupaka koji drugome smetaju i od onih koji smetaju meni. Da sam Davičo možda bi mojih šest godina robije bilo od nekog interesa.

Šalu na stranu, stidim se što sam pisao scenarija za rđave filmove, uglavnom stoga što nameravam i dalje da ih pišem. Gladan sam, i dete mi takođe. Moj rad na filmu – na tome insistiram – može biti spomenuto samo u opštem obliku, po mogućnosti sa napomenom da to đubre pišem pod pseudonimom. (Podrazumeva se da pseudonim nije za objavljivanje.)

Ne znam kakvog smisla objavljivati moju saradnju sa listovima kad sam objavio samo tri priče. Na taj način moja bi se biografija svela na jedino relevantnu istinu da sam se rodio.

Još ne znam kako ću ti dostaviti ovo pismo, ali ću videti.

Molim te, javi mojoj ženi šta je bilo sa onim ispravkama koje sam ti dao.

Pročitao sam u Vidicima odlomak iz proze.

Izvrsno deluje. Govorim ozbiljno. Ja nisam Brana. Samo mi nemoj doći i reći da si to čuo još od nekog drugog! (Šta misliš o ovom?)

Trenutno primam neku specijalnu terapiju koja treba da ubrza lečenje i možda da eliminiše odlazak u sanatorijum. Postoji mogućnost da dođem pre avgusta. U svakom slučaju, dolazim u iduću nedelju pa ćemo se dogovoriti za sastanak.

Sve srdačno pozdravi. Mnogo pozdrava tvojoj supruzi.

Tvoj Pekić

P.S. Reci Filipu da ću mu se javiti ovih dana. Mislim na vas u vezi onog razgovora o vezivanju za neko filmsko preduzeće. Naime, javili su mi iz Lovćena da imaju nameru da osnuju scenarističko odeljenje pa da i na mene računaju. Ja ću verovatno odbiti ali ću gledati da uguram dvojicu od vas. Mislim na Filipa i tebe, jer Mirko već radi, a Miro ne verujem da bi pristao. Lovćen je izrazito antiklerikalna organizacija. (Za divno čudo!)

P.

borislavpekic.com