PABLO NERUDA - Priznajem da sam živeo
„Ja nosim dramatično i romantično osećanje sveta. Ne odgovara mi ono što duboko ne dira moju osetljjivost.“
Duboka noć, železnička stanica Temuko, jug Čilea, godina hiljadu devetsto dvadeset i neka. Putnik po imenu Neftali Rikardo Rejes je sedeo u kupeu i u rukama držao knjigu češkog pisca Jana Nerude. Putovao je na studije francuskog jezika i pedagogije u Santijago. Kroz prozor je gledao kako mu izmiču slike čileanskih pejzaža i skromnog detinjstva u porodici železničara. Razmišljao je o ljubavi i nadi, narodu i revoluciji. Bio je putnik sveta. Putovao je metalnim šinama Južne Amerike, španskim makadamom, indijskom prašinom, pariskom kaldrmom. Sa sobom je nosio prtljag ljubavi i revolucije, puno srce i nemirne misli.
„Ja nosim dramatično i romantično osećanje sveta. Ne odgovara mi ono što duboko ne dira moju osetljjivost.“
Taj skromni student sa nakrivljenom kapom nije ni slutio da će postati jedan od najznačajnijih pesnika dvadesetog veka. Pisao je pod pseudonimom Pablo Neruda. Nazivali su ga neoromantikom i simbolistom, što najbolje potvrđuje njegova prva zbirka poezije pod nazivom „Dvadeset ljubavnih pesama“ iz 1924. godine koju izdaje za vreme studija u Santijagu. Ova zbirka diše slikama prirode, dodirima, snažnim impulsima, čežnjom, euforijom i melanholijom jednog dvadesetogodišnjaka hipersenzitivnog na ljubav i svet oko sebe.
Neruda je „konjanik u kiši“ koji želi „gotovo ništa i gotovo sve“. Poezija je njegov život kroz koji „prolazi sa tišinom, sa očima, sa cipelama, sa besom, sa zaboravom, kroz dvorišta gde rublje visi na kanapu“ i „šeta uokolo kroz dane koji gore poput petroleja“. On gori u svojoj ljubavi i seti, on se nada, želi i piše svojim „stradanjem“.
„Više je ne volim zbilja, a koliko sam je voleo.
Moj glas je tražio vetar da dođe do njenog sluha.
Drugome. Pripast' će drugome. Ko nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno čisto telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zbilja, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Ja sam je u noćima, kao što je ova, držao u svom naručju,
moja se duša ne može pomiriti da sam je izgubio.
Makar ovo bila poslednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi poslednji koje za nju pišem. “
Nerudina ljubavna poezija predstavlja njegovu najintimniju ispovest, razgovor sa samim sobom, njegov beg u samoću i tišinu. On, kao i Lorka, živi i oseća prirodu. Za njega je priroda kao i ljubav, jednostavna, duboka i čista, ali i nepredvidiva i destruktivna. Njegovi stihovi su njegova lična uverenja, životna iskustva koja je stekao na svojim putovanjima, koji se pod uticajem francuskih nadrealista oslobađaju logike i postaju slobodni izraz njegovog unutrašnjeg bića i pobuda. On sa istom emocijom peva o ljubavi i patnji, dostojanstvu i stradanju, spokoju i smrti.
„Kako li samo ide sat bez žurbe,
tako sigurno da pojede godine,
dani su sitni časovi prolazni,
meseci blede, otkinuti od vremena.
Beže, beže minute natrag, dok u njih
pucaju najpostojaniji topovi,
i odjednom, ostane nam samo još jedna godina,
jedan mesec, pa dan, i smrt je na kalendaru.“
Zahvaljujući velikom uspehu nakon izdavanja zbirke „Dvadeset ljubavnih pesama“ i ugledu koji je uživao među krugovima intelektualne elite, 1927. godine biva imenovan konzulom u Indiji. Nakon Indije, premešten je u Argentinu, a 1934. godine u Španiju. U tim godinama upoznaje velikane španskog kulturnog života Federika Garsija Lorku i Salvadora Dalija sa kojima se sprijateljio, učestvovao u izdavanju književnog časopisa „Zeleni konj“ i priključio antifašističkom pokretu.
„To je pesnik koji je bliži smrti nego filozofiji, bliži bolu nego inteligenciji, bliži krvi nego mastilu. Pesnik pun tajanstvenih glasova koje, srećom, ni on sam ne zna odgonetnuti.“ (F.G.Lorka o Nerudi).
Neruda se u Španiji, iako stranac i diplomata, uključuje u proces delovanja mlade španske političke i revolucionarne misli neposredno pred građanski rat koji je izbio 1936. godine, stajući na stranu republikanaca, kada njegova poezija dobija socijalno-političko ruho. Iste godine u avgustu, fašistički vojnici su streljali Federika Garsija Lorku u Granadi, a po naredbi Frankove Vlade sva Lorkina dela su morala biti uništena. Kao rezultat Nerudinog saosećanja sa španskih narodom, njegovom patnjom, stradanjem i svojom političkom opredeljenošću, 1937. godine, nakon tragične Lorkine smrti, objavljuje „Španiju u srcu“. Lorka je, kao jedna od prvih žrtava fašističkog režima, zasigurno zauzimao veoma važno mesto u životu i mislima Pabla Nerude, a pogođen njegovom smrću Neruda je rekao:
„Federiko Garsija Lorka! Bio je omiljen poput gitare, veseo, melanholičan, prefinjen i jednostavan kao dete, kao sam narod. Ako bismo pažljivo, u svakom deliću Španije tražili nekoga ko bi se prvi žrtvovao, ko bi bio simbol te žrtve, ne bismo mogli naći nikog boljeg od Lorke, jer on predstavlja tu dušu španskog naroda u svojoj bistrini i dubini. Oni koji su hteli da ispale metke u srce svog naroda, u tome su i uspeli, oborivši Lorku.“
Za Nerudu, Lorka je bio simbol stradanja jednog krvavavog i mutnog vremena, simbol reinkarnacije revolucionarnih ideja i borbe za slobodu. Nerudini jasni i javni politički stavovi uslovili su ponovnu intervenciju Vlade u Santijagu i njegov premeštaj iz Španije u Pariz, a zatim u Čile i Meksiko, gde je počeo da piše svoje najvažnije delo „Sveopšti spev“. Ovo delo je Neruda pisao gotovo šest godina.
Za vreme Drugog svetskog rata Neruda je boravio u Čileu, gde se pridružio Komunističkoj partiji, a zbog svojih političkih ubeđenja bio je prinuđen da beži i iz Čilea. Nakon rata, bio je u diplomatskoj misiji u Americi, Evropi i Aziji. Poslednje godine svog života je proveo kao ambasador Čilea u Parizu, odakle se povukao u Isla Negru, u svoj dom u Čileu, gde je 1973. godine, prema zvaničnim podacima, preminuo od raka prostate. Neruda umire dve nedelje pre vojnog udara generala Augusta Pinočea, u kojem je sa vlasti svrgnut njegov bliski prijatelj Salvador Aljende. Poznato je da je Neruda bio kandidat za Čileanskog predsednika, ali se kandidature odrekao upravo u korist Aljendea. Čileansko pravosuđe je 2011. godine otvorilo istragu o smrti Pabla Nerude zbog sumnje da je bio otrovan, ističući da ispitivanje uzroka smrti i okolnosti pod kojima je pesnik preminuo, predstavlja „moralnu obavezu“ ove zemlje.
Pablo Neruda je, do svoje smrti, objavio oko 25 zbirki poezije. Zlatno runo njegovog stvaralaštva predstavlja i zbirka „100 ljubavnih soneta“, a njegov najveći uspeh je Nobelova nagrada za književnost koju je dobio 1971. godine.
„Ako me upitate gde sam bio, moram reći: Događa se.“ Ovaj svet bi bio prazan kupe noćnog voza da se u njemu neki ljudi nisu dogodili, jer put za „Santijago“ zna da bude beskrajno dug.
„Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat' ću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.“
