O pesmi „Ne odlazi tiho u tu blagu noć” Dilana Tomasa

 Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

„Poezija ima moć da otključa zabravljena prostranstva mogućnosti, da povrati osećaj utrnulim predelima, da iznova raspali strasti”, napisala je Edrijen Rič, kontemplirajući na temu svrhe poezije. „Ukoliko poezija ima socijalnu funkciju to je buđenje onih usnulih sredstvima koja se ne oslanjaju na šok”, procenila je Deniz Levertov u svojoj britkoj izjavi o poetici. Retko koja pesma odiše tako budno rađanjem novih mogućnosti kao „Ne odlazi tiho u tu blagu noć” – ushićena oda nepokorivoj istrajnosti ljudskog duha velškog pesnika Dilana Tomasa (27. oktobar 1914. – 9. novembar 1953. godine).

Tomasovo remek delo koje je napisano 1947. godine po prvi put je objavljeno u italijanskom časopisu Botege Oskure 1951. godine, a nedugo zatim je uključeno i u njegovu zbirku iz 1952. godine „IN COUNTRY SLEEP i druge pesme”. U jesen naredne godine, Tomas – samoproklamovani „bukač, pijanac i prokleti pesnik” – pada u komu od pijanstva na čitanju i predavanju u okviru turneje po Americi koju je organizovao američki pesnik i književni kritičar Džon Brinin, koji će mu kasnije postati neka vrsta biografa. Tog proleća Brinin je zamolio svoju asistentkinju Liz Rajtel – koja je bila u tronedeljnoj romansi sa Tomasom – da zaključa pesnika u sobu kako bi ispunio rok za predavanje rukopisa za svoju radio dramu koja je adaptirana za scenu – Pod Milkvudom.

Početkom novembra 1953. godine Njujork je pretrpeo veliko zagađenje vazduha koje je samo pogoršalo Tomasove hronične plućne tegobe, pa se on odao izuzetno teškim naletima pijanstva. Kad se razboleo, Rajtel i njeni doktori su pokušali da ublaže simptome, ali njegovo stanje se ubrzano pogoršavalo. U ponoć 5. novembra vozilo hitne pomoći je odvelo komatoznog Tomasa u Bolnicu Svetog Vinsenta u Njujorku. Njegova supruga, Kejtlin Meknamara, doletela je iz Engleske i pala u pijani bes kad je stigla u bolnicu u kojoj je pesnik ležao na samrtnoj postelji. Nakon što je pretila da će da ubije Binina, poslali su je u privatnu psihijatrijsku ustanovu na odvikavanje, u ludačkoj košulji.

Kad je Tomas umro 9. novembra, osnivač Nju Dajrekšnsa Džejms Laflin je morao da ode u mrtvačnicu da identifikuje pesnikovo telo. Samo nekoliko nedelja kasnije Nju Dajrekšns obajvljuje knjigu Sabrane pesme Dilana Tomasa čiji sadržaj se sastojao od dela koja je sam Tomas smatrao najreprezentativnijim primerima svog pesničkog glasa i svoje zaostavštine – nasleđa koje i dalje nastavlja da utiče na generacije pisaca, umetnika i kreativnih disidenata: Bob Dilan je promenio svoje prezime sa Cimerman na Tomas u čast pesniku, Bitlsi su prikazali njegov lik na omotu za Klub usamljenih srca narednika Pepera, a Kristofer Nolan je „Ne odlazi tiho u tu blagu noć” smestio u središte narativa svog filma Interstelar.

Nakon što je primila vest o Tomasovoj smrti, pesnikinja Elizabet Bišop je u potresnom pismu jednom prijatelju napisala:

Mora da je istina, ali ja još uvek ne mogu da poverujem – čak iako sam u onom kratkom periodu našeg poznanstva osetila u kom pravcu se kretao... Tomasova poezija je tako uska – tek direktan kanal između rođenja i smrti, pretpostavljam – bez puno prostora za sam život.

U drugom pismu, upućenom svojoj prijateljici, Marijan Mur, Bišop nadalje definiše Tomasov jedinstveni genij:

Vest o smrti Dilana Tomasa me je jako rastužila, kao i mnoge druge, pretpostavljam... Imao je neponovljiv talenat za neku vrstu ogoljene komunikacije zbog koje većina druge poezije podseća na prevod.

Pol Maldun, irski pesnik, dobitnik Pulicerove nagrade i poetski urednik Njujorkera pisao je u izdanju Sabranih pesmama Dilana Tomasa iz 2010. godine:

Dilan Tomas je ona retkost, onaj pesnik koji je sposoban da nam dozvoli, posebno onima od nas koji se sa poezijom susrećemo po prvi put, da poverujemo da poezija nije važna samo samoj sebi, već da ima vrednosti koje se prenose i u naše svakodnevne živote. Sigurno nije slučajnost što je Tomasova pesma „Ne odlazi tiho u tu blagu noć” pesma koja se čita na dve od svake tri sahrane. Kao i u mnogim drugim, i u toj pesmi reagujemo na slutnju da su stihovni motori pod punim gasom, a da je gorivo tako kalorično da je osećaj pri čitanju najbliži doživljaju uzletanja rakete. Pesme Dilana Tomasa nam dozvoljavaju da poverujemo u promene, a samo to poverenje i jesu promene.

„Ne odlazi tiho u tu blagu noć” ostaje Tomasova najpoznatija i najvoljenija pesma, kao i najdirljivija – i što se tiče opšte poruke, ali i zbog specifičnih okolnosti u kojima je postala deo Tomasovog života.

Do sredine 1940-ih godina, tek preživevši Drugi Svetski rat, Tomas, njegova supruga i njihova novorođena ćerka su živeli u jedva izdrživoj nemaštini. U nadi da će obezbediti stalan i siguran izvor prihoda, Tomas je pristao da napiše i snimi seriju emisija za BBC. Njegov prodorni glas je očarao radijsku publiku. Između 1945. i 1948. godine dobio je narudžbine za još oko stotinu takvih emisija, koje su obuhvatale i čitanje poezije i književne rasprave i kulturne kritike – posao koji je stvorio uslove za niz prilika za Tomasa i lansirao njegovu poetsku karijeru.

Na ovom arhivskom snimku, Tomas lično oživljava svoje remek delo:

Tekst: Maria Popova
Prevod: Stefan Kostadinović
Izvor: brainpickings.com