Miroslav Mika Antić – Ekspres za sever
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.
Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.
Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.
A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.
Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.
Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.
Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.
Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.
Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,
U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.
U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.
Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.
Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.
Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.
Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.
Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.
Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.
Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.
Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.
Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.
Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.
Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.
Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.
Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.
U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.
Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.
Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.
U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.
Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.
Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.
A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.
Malo me ljubila.
Malo ubila.
Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.
Pod kožom mi stanovala vretena.
Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.
Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.
Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.
I natrag:
od zida
do zida.
Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.
I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.
Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.
U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.
U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.
Voz tutnji.
Tutnji.
Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.
Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.
Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.
Točkovi tutnje.
Tutnje.
A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.
