Miloš Crnjanski: Od svakoga grada u kome mi je prolazio život…
Od svakoga grada u kome mi je prolazio život ostali su, u meni, samo njegovi rubovi kako se ocrtavahu noću na nebu. I tako, ja imam u sebi te različite noći, uvek isto nebo, i različite pruge gradskih rubova.
U meni je, zato, večnost, i potpun mir, i sve mi je svejedno. Pripovedam da život nije vidljiv nego da je van naše moći, "na nebesima". Neko će mi reći da sam sentimentalan; a drugi: "Ta to je već bilo. Njegov "sumatraizam" je samo podgrejan romantizam."
No, pošto se kod nas i najčestijima katkad kaže da su hulje, i pošto su honorari i te kako neznatni, biće ih koji će mi verovati. A postignem li, ikad, da ma jednog samo mladića ogorčim, ili jednu lepu ženu izmenim, da jednu samo popovsku pridiku ismejem, biću zadovoljan. Vaistinu, mi smo anarhiste.
Pariz treba da me zapali. Tako su mi bar svi rekli.
Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću. I kao što na duši nosim rub starih bedema u kojima sam bio zatvaran, ili lake vrhove kampanila venetskih varošica, ili kamenih dalmatinskih sela, i stenja bretonskih obala, ostaće i odavde samo modrina njegovih rubova, kako se oni, u kišovitoj noći, kad je prazan, kad ga uhodim, ocrtavahu na nebesima. Ostaće na meni, i ovde, samo onaj mir što ga ostavljaju na duši kamenje, voda, i nebo.
Po ulicama su zabodene svetiljke; opravljaju kaldrmu noću, i pruge tramvaja. Udarci budaka i čekića sećaju me na kule crkava, igru zvona, kraj kojih sam stanovao.
Iz putopisa Pisma iz Pariza
