Mihail Epštejn, Jelenologija

Nauke o jednom čoveku, na primer, šekspirologija, napoleonologija, puškinologija, marksologija i slične, izučavaju kao po pravilu, doprinos datog čoveka istoriji, književnosti, religiji, društvenoj misli itd. Za razliku od svih tih istaknutih ljudi, zanimljivih po tome šta su uradili, Jelena je zanimljiva sama po sebi.

Ogled iz utemeljenja nove nauke¹

1. Jelenologija je, za razliku od većine drugih nauka, nauka o jednom jedinom čoveku, koji se dalje u knjizi imenuje Jelena.

2. Nauke o jednom čoveku, na primer, šekspirologija, napoleonologija, puškinologija, marksologija i slične, izučavaju kao po pravilu, doprinos datog čoveka istoriji, književnosti, religiji, društvenoj misli itd. Za razliku od svih tih istaknutih ljudi, zanimljivih po tome šta su uradili, Jelena je zanimljiva sama po sebi.

3. Koliko je biće samo po sebi iznad svojih pojedinačnih ispoljavanja, toliko je jelenologija iznad puškinistike, nepoleonistike i ostalih disciplina, koje se odnose na jedinstvena dostignuća, a ne na samo postojanje pojedinačnog. Jelenologija izučava, ne ono što je Jelena postigla, u čemu se ispoljilja, nego ono što je ona sama po sebi, nezavisno od bilo čega, prosto zato što ona jeste. Jelenologija je prva samostalna nauka o jedinstvenom stvorenju, koje zadivljuje time što ono jeste, a ne samo onim što je postalo ili je moglo da bude.

4. Po Aristotelovom mišljenju, izvor svakog poznanja je divljenje („jer i sada i ranije, divljenje pobuđuje ljude na filozofiranje...onaj koji je iznenadjen i zadivljen, smatra sebe za neznalicu...“²). Prema tome najvažnije nauke nastaju iz najvećeg divljenja. Očigledno je da Jelena zadivljuje ljude, koji je makar malo poznaju, i to mnogo više nego svet nekih molekula, gasova ili brojeva, čijim su divljenjem nastale velike nauke: fizika, hemija i matematika. Trebalo bi biti sasvim neosetljiv pa da, kad jednom vidiš Jelenu, ne osetiš divljenje prema njoj, a pošto se zadiviš – da svoje divljenje ne razviješ do čitavog sistema poznanja, koji odgovara neverovatnoj složenosti predmeta.

5. Ako je suditi po početnom impulsu, odnosno po snazi divljenja, onda jelenologija svojim postupnim razvitkom mora nadmašiti sve ostale nauke i postati najvažnija nauka, koja će sve njihove neusklađene napore podvoditi pod zajednički imenilac. Fizika, matematika, istorija, teorija umetnosti – sve su zanimljive i poučne, pre svega, zato što pomažu da se spozna svet, u kome bi se mogla pojaviti Jelena.

6. Nisu svi u stanju da se dive u istoj meri; ali, onaj ko se dvoumio više od ostalih, prošao kroz različite stadijume spoznavanja i, ipak, ostao neznalica – njemu, zauvek zadivljenom, sigurno može da se poveri zasnivanje nove nauke. Čovečanstvo, ubeđeno u snagu njegovog nerazumevanja, dužno je da mu prizna to pravo. Ako on smatra sebe za neupućenog i neobučenog, znači, nauci u njegovom licu predstoji najbolji put.

7. Svaka nauka počinje od određenog skupa pojmova, a završava se dovođenjem tih pojmova u sistem, koji celovito otkriva svoj predmet. U datom slučaju predstoji nam povezivanje sledećih pojmova, koji otkrivaju Jelenin spoljašnji i unutrašnji svet:

a) nijansa plave i zelene boje očiju u opštem sivom koloritu;

b) privrženost psu zvanom Aka;

c) noću kuca u stanu, pogotovu u vreme punog meseca;

d) želja da radi kao negovateljica u staračkom domu;

e) uzak krug komunikacije, uz spremnost da lako sklapa nova poznanstva;

f) odvratnost prema putovanju metroom i nošenju kapa, marama i šešira;

g) verovanje u astrološke znakove, a takođe snažno osećanje sudbine, mada mu se ne pokorava uvek;

h) potreba da iznova čita Selindžerovu knjigu Lovac u žitu i ljubav prema poeziji M. Cvetajeve;

i) obilje svakodnevno promenljivih životnih planova, od preseljenja u drugi stan do preseljenja u drugu državu;

j) želja da bude na obali mora u trenutku kad stiže na obalu reke;

k) posebno interesovanje za pisca Fjodora Sologuba i koncepciju demonskog u njegovom stvaralaštvu;

l) osećaj odsustva sopstvene ličnosti i neobjašnjivosti svojih postupaka;

m) zagonetan odnos unutrašnje bliskosti i spoljašnje otuđenosti od subjekta po imenu I. (...)³

n) neverovanje u to da bi se na svetu našao makar jedan čovek, spreman da išta žrtvuje radi nje, na primer, život...

8. Nesumnjivo, sva navedena obeležja, od „a“ do „š“ („a – „я“)⁴, uskladjuju se samo u jednom jedinom stvorenju na svetu, zvanom Jelena, i samo zahvaljujući njemu postižu uzajamnu povezanost i opšti smisao. Nikada, nigde i ničim drugim ne bi se mogli povezati i činiti jednu celinu: pas Aka i pisac Selindžer, želja da bude na obali mora i da radi kao negovateljica u staračkom domu – upravo takvu celinu u kojoj te pojave postaju najneočekivanije i najprimamljivije za izučavanje.

9. U Jeleni se otkriva nova realnost, nepoznata pređašnjim naukama, realnost u kojoj je američki pisac bliži psu avlijaneru nego bilo kojem drugom američkom piscu, a putovanje ispod zemlje bliže nošenju kape nego putovanju bilo kojim nadzemnim prevoznim sredstvom. Ova zagonetna realnost, neobjašnjiva metodama drugih nauka, zahteva poseban filozofsko-poetički pristup stvaranju nove nauke, koja odgovara najstrožim kriterijumima jediničnosti. Zoologija i nauka o književnosti, medicina i geografija – eto na kakvoj raskrsnici disciplina nastaje jelenologija, u pojedinostima nesvodljiva ni na jednu od njih.

10. Jelenologija je integralna oblast naučnog znanja, koje se, u svojoj okrenutosti pojedinačnom, služi rezultatima opštih nauka, ali se ne ograničava na njih, jer je Jelena neuporedivo više od bilo kojih uopštavanja, predstavljajući sobom izuzetak od svih pravila i pravilo za mnoge izuzetke. U razvitku jelenologije osnovni doprinos daju Jelenini prijatelji i poznavaoci, u skladu sa produbljivanjem svojih spoznaja o njoj. Postepeno se obrazuje sredina interprofesionalne komunikacije, koja objedinjava fizičare i matematićare, lingviste i književnike, psihologe i sociologe, astrologe i moreplovce – sve koji su se svojim posebnim putem približili nepoznatoj veličini zagonetke i našli u jelenologiji vezivnu nit za nepovezana znanja o svetu.

11. Cilj jelenologije je ne samo proširenje naših opštih znanja o svetu nego i uvođenje metoda i kriterijuma, stvorenih prilikom proučavanja Jelene, u sferu drugih disciplina. Ako je već Jelena zanimljiva sama po sebi, onda i predmeti drugih disciplina moraju nositi na sebi pečat tog interesovanja i sadržati u sebi neka Jelenina svojstva i odraze njene ličnosti. Na primer, trebalo bi da se građevinar zainteresuje za Jelenin odlučno negativan odnos prema prema podzemnim saobraćajnicama. Futurologe neizostavno mora da privuče obilje promenljivih scenarija s temom budućnosti, koja je karakteristična pre svega za Jelenu, ali i za čitavo čovečanstvo. Stručnjake za pejzaže će nesumnjivo zainteresovati Jelenin doprinos pejzažnim svojstvima oblaka, kao i njihov oblikotvorni odnos prema zemaljskim pejzažima – pogled koji ponekad dozvoli sebi da podeli sa I.

I nezavisno od toga hoće li Jelenina disertacija dati značajan doprinos sologubologiji, jelenologija će neminovno uticati na razvitak te nerazvijene discipline. Jer specijalno interesovanje, koje pokazuje Jelena prema Fjodoru Sologubu, duboko opisuje svojevrsnost njegove umetničke koncepcije demoskog i pretpostavlja mogućnost novih metafizičkih, psiholoških, mitoloških i ostalih tumačenja tog problema, u skladu sa kompleksnim karakterom same nauke o Jeleni. (Za sledeća istraživanja preporučuju se, pogotovu, teme: „Aka i lik psa u stvaralaštvu F. Sologuba“; „Sklop zelene, plave i sive boje na paleti boja F. Sologuba“;) „Nedotimka i mesec u delima F. Sologuba, u vezi sa noćnim kucanjem u Jeleninom stanu“ itd.).

12. Trebalo bi naglasiti poseban značaj gorepomenutih tačaka (v. tezu 7) za razvitak sledećih disciplina:

- tačke a) za razvitak slikarstva i teorije umetnosti;

- tačke b) za nova teorijska istraživanja kinologije (pogotovu u oblasti izučavanja pasa avlijanera);

- tačke v) za faktičko zasnivanje okultnih nauka

- tačke g) za razvitak gerontologije i lekarske deontologije;

- itd. i sl.

Jelenologija je u stanju da napaja sve nauke, zato što je u Jeleni sadržano ono nepoznato, što je u stanju da sve snjih obnavlja izazivajući dalje divljenje, tako da predmet jelenologije postaje sve tajanstveniji, stvarajući sfere jasnoće u drugim vrstama poznanja.

13. Svaka stvar ima u sebi nešto jelenoliko, zato, dok šetaš u gradskoj gužvi ili pustoj šumi, u bilo kojim uslovima i različitim povodima, dođe ti da izgovaraš ime Jelena, vezujući ga

- i za oblak, zato što je on uopšte kao Jelena;

- i za travu, zato što je zelena kao Jelenine oči;

- i za jezero, zato što se zamagljuje kao Jelenine oči:

- i za mrava, zato što je Jelena uporedila sa njim svoj svakidasnji život;

- i za drvo, zato što mu se stablo savija od vetra i deli na sve tanje grane, kao Jelenina sudbina;

- i za asfalt, zato što se Jelena često zagleda u njega dok luta sagnute glave;

- i za tramvaj, zato što je Jelena nekad tramvajem odlazila u goste kod I.;

- i za bilo kojeg prolaznika, zato što može videti Jelenu i diviti joj se, samo kad bi imao sreće da je susretne. Jelenološki aspekt svih stvari otkriva se u njima dostupnom, ali ne i dostižnom savršenstvu: biti pored Jelene i potreban Jeleni.

14. Jedan od fundamentalnih pojmova jelenologije – „čednost igre“ ili „čistota zavođenja“ – ispoljava se u mnoštvu ranije primećenih i krajnje protivrečnih fenomena, kao što su:

- zelenilo šume i plavetnilo neba, oposredovani prozirnosivim, mutnosvetlucavim vazduhom njenih očiju;

- povećan egocentrizam bez egoizma; „ja“ u svemu, ali bez ičega za sebe;

- čvrstina karaktera uporedo sa popustljivošću volje, spremne da se bavi svačim a da se ne potčinjava ničemu;

- težnja da se optereti korisnim radom i – lakoća ignorisanja kako rada, tako i svake koristi;

- čudnovata, istrgnuta slika razgovora, u kojoj rečenice govore manje od reči, a reči manje od pauze, ali još veće značenje imaju:

-

1) koraci,

2) pogledi,

3) dodiri,

4) stanja prirode,

5) uspomene,

6) godišnje doba,

7) položaj oblaka,

8) stvari na koje nailazi,

9) neiskazane misli,

10) potajne želje,

11) pogođene želje itd.

15. Svaka crta u Jeleni ispoljava se tek toliko da bi napravila kontrast drugoj crti – u svakom slučaju, to smatraju neki stručnjaci. Drugi misle da je Jelena krotka, odana i draga osoba, koja se prosto još nije probudila iz pre(d)životnog sna i zato doživljava odjednom sve stadijume organskog razvitka ličnosti, uključujući larvu, čauru i leptira. Za sada je prerano razgraničavati te stadijume: larve-kokete, čaure-cinika i leptirice-princeze, ali je očigledna njihova postupna metamorfoza, od koje će ushoro prhnuti krilata duša. Treći stručnjaci-jelenolozi vide osnovnu specifičnost proučavane pojave u njenoj ranoj očaranosti, koja je dovela do fiksacije na dečjim stadijumima razvitka. Četvrti u tom lukavom spletu nevinosti i zavodljivosti nalaze mrežu za hvatanje neiskusnih, ali nadahnutih duša i za izlivanje njihove stvaralačke energije u ženstvenu utrobu vasione. Bez obzira na ovu borbu različitih škola i pravaca u jelenologiji, svi stručnjaci su saglasni u tome da im je poznanje, kao čin spajanja spoznavaoca sa predmetom poznanja, još nedostupno; i ta ista nedomica, koja im podstiče um, jeste i nesavladiva pregrada za um.

16. Sasvim nedavno, među jelenolozima se razvila strašna jeres, koja podleže izopštenju iz velike nauke. Po toj veronauci, Jelena jeste ljubav i ništa drugo osim ljubavi, a pošto se slično samo sličnim (s)poznaje, onda je jelenologija isključivo rastuća ljubav prema Jeleni – viši od svih mogućnih činova (s)poznanja.

17. Međutim, svi ti jeretici koji insistiraju na spoznajnom značenju svoje ljubavi prema Jeleni ne navode ni najmanji ubedljiv dokaz da Jelena jeste ljubav. Nepostojanje dokaza opravdava se time što otkrivenje tog Jeleninog skrivenog svojstva može da potiče jedino od nje lično. Najuzvišenija dužnost istrajnih jeretika jeste strpljivo čekanje tog projavljivanja, koje će postati postati potvrda istinitosti njihove vere.

18. Ono što je za nauku dokaz, to je za veru – žrtva, i tome se više nema šta dodati, jer sam stigao do tačke „š“ (я – „ja“).⁵

1 Ovaj fragment je jedan od posledjnjih u rukopisnom nasledju Ivana Solovjova. Što se tiče forme strogih teza, objašnjenje za nju možemo naći u drugom radu Ivana Solovjova: „Forma mora da protivreči sadržini, i što je više strasti u jednoj, time je manje strasti u drugoj“ (esej „Stil kao nezgoda“).

2 Аростотель. Сочинения в 4 тт., т. 1. Москва, 1975, с. 69.

3 Iz spiska isključujemo one tačke (od „lj“ do „u“), koje se odnose na intiman život konkretnog lica. Što se tiče međusobnog odnosa „pojedinačnog“ i „opšteg“ u imenu Jelena, ovde možemo navesti mišljenje Ivana Solovjova o njegovom velikom prezimenjaku Vladimiru Solovjovu: „On je stvorio svoju sofiologiju (učenje o večnoj ženstvenosti, o premudrosti Božijoj – M. E.) samo zato što je čitavog života bio zaljubljen u Sofiju Hitrovo. Sofiologija je učenje o toj Sofiji.“

4 я - "Ja" poslednje je slovo u ruskoj azbuci. (Prim. prev,)

5 Ima u vidu tačku „š“ (я – „ja“) iz teze 7, koja verovatno mnogo toga objašnjava ne samo u nauci o Jeleni nego i u sudbinu samog Ivana Solovjova.

Tačka „š “ (я – „ja“) ima još i poseban značaj u razmišljanjima Ivana Solovjova kao tačka iscrpljivanja govora. Vidi odlomak iz njegovog teksta „Semiotika ćutanja“: „’Ja’ (я) jeste jedinstven jezički znak, u kojem se subjekat kazivanja podudara sa svojim objektom. Samim tim se prevazilazi dvojnost samog znaka (razlika između označenika i označitelja), pa, prema tome, ukidaju se načela jezika kao sistema znakova. Reč ’ja’ više nije znak u uobičajenom značenju, to je pre granica između znaka i neznaka, prelaz iz govora u ćutanje. Rečju „ja“ ozvučena je tišina.“

Sa ruskog prevela Radmila Mečanin

ARKADIJA