fbpx

Maska crvene smrti, Edgar Alan Po

Maska crvene smrti

"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji.

Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.

 
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene.
 
Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala "Crvena smrt".
 
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
 
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam – pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije.
 
Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
 
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli ru-kom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osme-huju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
 
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
 
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije – mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju. Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka.
 
I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika – oni su trajali samo jedan trenutak – lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
 
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
 
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti.
 
I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti.
 
To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
 
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
– Ko se usudio? – pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega – ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
 
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
 
Svi osetiše prisustvo "Crvene smrti". Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladaše nad svima.
 
 
Preveo Momčilo Jojić.