Kako je nastao roman "Grof Monte Kristo"

Jedan od dva najpopularnija dela Aleksandra Dime svakako je pustolovni roman „Grof Monte Kristo“, dovršen 1844. godine, koji se odigrava u Francuskoj, Italiji i na ostrvima u Mediteranu, u periodu 1815—1839: počinje neposredno pre Sto dana, kako se u istoriografiji naziva period između povratka Napoleona sa Elbe i njegovog konačnog poraza u Bici kod Vaterloa, što je od ogromnog značaja za celokupnu radnju, koja se vrti oko Edmonda Dantesa, mladog pomorca koji je na dan svog venčanja od strane ljubomornih ljudi lažno optužen da je bonapartistički agent, pa bez suđenja zatočen u ostrvskoj tvrđavi If, iz koje je pobegao, našao skriveno blago na ostrvu Monte Kristo i krenuo putem osvete prema onima koji su mu uništili život.

Status klasika ova knjiga stekla je još dok je izlazila u nastavcima u listu „Journal des Débats“: pismeni su ga gutali čim bi se pojavila nova epizoda, a nepismene mase su se okupljale oko onih pismenih koji su bili radi da im čitaju, i tako dan za danom, kao što mi danas opsesivno gledamo televizijske serije. Po ulicama, trgovima, dućanima, radionicama, domovima — ni o čemu se drugom nije pričalo. A od kada su ljudi izumeli „pokretne slike“, snimljeno je najmanje dvadeset devet filmova kao i nekoliko serija, od kojih je svakako najbolja ona iz 1998. sa Žerarom Depardjeom u glavnoj ulozi.

Ali, kako je nastao, da li je Dima sa svojim saradnikom Ogistom Maketom, koji mu je idejno pomogao oko nacrta radnje, izmislio originalnu priču baziranu samo na dobroj staroj tematici osvete? U stvari, Dima je sam priznao da je na ideju došao prilikom čitanja knjige Žaka Pušea, policijskih arhivara, koji je 1838. objavio priče o raznim interesantnim kriminalnim slučajevima. Za ovo je važna onaj koja se tiče obućara Pjera Pikoa iz Nima koji je 1807. bio veren sa nekom bogatašicom pa lažno optužen da je engleski špijun od strane tri ljubomorna čoveka — Lupijana, Solarija i Šobara; četvrti Alu nije učestvovao, ali je znao i ništa nije preduzeo.

Piko je potom bio smešten u tvrđavu Fenestrel u kojoj je proveo sedam godina, a da je tek druge saznao zbog čega. Tokom tamnovanja prokopao je uski tunel do susedne ćelije i sprijateljio se sa bogatim italijanskim sveštenikom, ocem Torijem, koji mu je na samrti ostavio blago koje je sakrio u Milanu. Kada je pušten na slobodu posle pada Napoleona 1814. godine, otišao je u Italiju, pronašao blago i pod drugim imenom se vratio u Pariz, gde je deset godina kovao planove za osvetu protiv bivših drugova.

Ifska tvrđava kod obala Marseja u kojoj je Edmond Dantes tamnovao, u romanu „Grof Monte Kristo“ od Aleksandra Dime.

Za to je iskoristio svoje novostečeno bogatstvo. Prvo je ubio Šobara, ili naručio njegovo ubistvo, koje je izvršeno nožem na kojem je pisalo: „Broj jedan“. Dve godine nakon što je nestao s lica zemlje, njegova bivša verenica udala se za Lupijana, kojem je Piko zato namenio najtežu kaznu: prvo je namamio njegovu kćer da se uda za nekog kriminalca, kojem je potom namestio hapšenje, što je izazvalo smrt devojke zbog šoka. Piko je potom spalio, ili platio nekome da spali, Lupijanov restoran, što je ovoga potpuno finansijski uništilo. Zatim je Solarija otrovao, pa naveo Lupijanovog sina da ukrade neko zlato i dragulje, ili mu podmetnuo ukradeno, zbog čega je ovaj završio u zatvoru; na kraju je Piko lično nožem izbo Lupijana.

Nikada nije odgovarao pred zakonom za ovaj osvetnički pir, i policija ništa ne bi znala da Alu nije shvatio šta se dešava, pa oteo i ubio Pikoa. Istražiteljima je sve ispričao na samrti, mada je izvesno da je sve ono što se dešavalo u periodu između njegovog hapšenja i početka osvete samo plod mašte ispovednika; možda je mogao da bude veliki pisac, ali ne veći od Aleksandra Dime koji je sve to obogatio, dovoljno izmenio, maestralno napisao, i stvorio remek-delo koje može da se čita na svake tri godine kao da je prvi put: toliko je uzbudljivo da uopšte nije ni važno to što znate šta će da se desi.

Žak Puše je u istoj knjizi opisao i slučaj trovanja u porodici, koji je Dima takođe iskoristio za „Grofa Monte Krista“. U jednom izdanju se pominje i da je opat Farija stvarno postojao, da je umro 1819. i da mu je život dosta ličio na onaj opata Farije iz romana. Ali je sudbina glavnog protagoniste potpuno drugačija od sudbine glavnog inspiratora.

Roman u nastavcima izlazio je u listu „Journal des Débats“; to je bilo u periodu između 28. avgusta 1844. i 15. januara 1846. godine. Prva dva dela štampana su u knjiškoj formi već 1844, dok je preostalih šesnaest delova objavljeno naredne. Prvi strani prevod po svemu sudeći bio je engleski i pojavio se već tokom 1845—1846; mada je u pitanju anonimni prevod, prate ga gotovo sva izdanja na engleskom do dana današnjeg.
izvor