Ivo Andrić - "Jelena, žena koje nema "

Ni putovanja izgleda više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom.

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve ređe, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu.
Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajući se uvek višem. Tako sam celo jedno leto živeo od jednog nerazumljivog i munjevitog viđenja.

Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se mogla samo sagledati u predvečerje dugog dana mog samotničkog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom. A ono što bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo da vidim-ne javlja se više ni u snu. Jelene nema...
Putovanja za mene gube draž i smisao.

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju.
Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.