Ideal ličnosti Džeka Londona

Londonov “Beli očnjak” nas, po automatizmu, vraća u detinjstvo, kad smo se prepuštali avanturama, instiktivno. No, Londonov opus je znatno sveobuhvatniji.

Roman “Pre Adama”, koji se bavi praistorijskim čovekom, preko “Gvozdene pete”, koja predstavlja pomalo utopističko društvo iz budućnosti, “Martina Inda”, svojevrsnog autobiografskog romana, do “Kralja alkohola” i “Zova divljine”, sve to, divlje su prerije jednog velikog umetnika. Celokupna njegova dela oslikavaju odista jednog genijalca oštrog književničkog dara. Pak i sam njegov život, njegov humanitarizam, njegova posvećensot, zarazan osmeh i ljubav prema životu, sami su po sebi odraz njegove autentične i grandiozne ličnosti. A “Mornar na konju ” je eklektična biografija, koja nas približava, razodevajući njegovu impresivnu veličinu. Malo je reći da sam bila oduševljena dok sam ga u ulozi saputnika pratila na tom književničkom i životnom putu.

Veliki doprinos tome, da budete deo Londonove odiseje, pripada Irvingu Stounu, koji je iznedrio nekoliko fascinirajućih biografija : “Žudnja za životom”, biografija Van Goga, “Ljubav je večna”, biografija Abrahama Linkolna i “Agonija i ekstaza”, biografski roman Mikelanđela Bunarotija. Pak, “Mornar na konju” je mnogo više od biografije, to je saga koja nadahnjuje, zahtevajući od vas da je u dahu progutate.

Još u fetusnoj egzistenciji, Londonovo postojanje, propraćeno je spektaklom, to jest zastrašujućom vesti da je jedna žena pokušala da prosvira sebi metak kroz glavu, pošto joj je muž isterao iz kuće zbog toga što je dotična odbila da uništi još nerođeno dete, prava slika bezdušnosti i porodične nesreće, prema uzveštajima tadašnjih novina. Ta žena je Flora Velman, otac profesor V. H. Čejni, putujući irski astrolog, a nerođeno dete Džek London. No, sve je to bilo malo prenapunpano, kako , uostalom, i biva u novinarskom zanatu. Flora Velman nikad nije bila udata za profesora Čejnija. Takođe, Flora nije imala nameru da se ubije. Rana je bila površinska. S obzirom da je članak objavljen u novinama širom zemlje, taj metak više štete je naneo Čejniju, koji je ostatak života proveo u ogorčenju i sramoti. Flora Velman, kao kći bogate porodice Velman, ne pronalazeći utočište u okviru doma sa dvadeset i pet godina pakuje kofer i odlazi iz Masliona, što je predstavljalo nečuven postupak za mladu, još neudatu ženu. Bila je astrolog i vatrena spiritistkinja, i u vanbračnoj zajednici živela je sa Čejnijem.

Vraćajući se na kraj devetnaestog veka, pokušavam da zamislim kako je to baviti se tako fludnim zanimanjem u ono vreme? Sigurno da je bilo uzbudljivo i neizvesno, istovremeno. Država i društvo i u ono i u ovo vreme zahtevaju od vas da radite za dolar nedeljno ili za trideset hiljada mesečno, zasipajući vas imaginarnim strahom i neodgovornošću, ako odigrate drugačije i iskočite iz koloseka, čija je trasa već unapred utvrđena. Zato jutjuberi, influenseri, tiktokeri, zen majstori, svi vi koji se odupirete ukalupljenju i izmičete društveno-državnom definisanju, iskoristite vašu šansu.

“Mornar na konju” je galopirao neutabanim putem, krčeći prašume stereotipa, obarajući debla iscrpljujećeg fizičkog rada, stvarao je živopisno platno sopstvene ličnosti i umetničkog izraza. Na tom putu, nije mu sve bilo samo med i mleko, kao i svi mi, suočavao se sa preprekama. Oca Čejnija, nikad nije upoznao. Zbog tog vanbračnog porekla, nikad upoznatog oca, jednim delom sopstvene ličnosti osećao se, ako ne odbačenim, onda onim koji štrči, koji se ne uklapa u sredinu. Od majke nije tetošen, no u krucijalnom trenutku, kada je trebao da odluči, da li da postane službenik u pošti, zaposlenje koje bi mu donelo siguran i stalan priliv sredstava ili da postane pisac, Flora ga je podrzala da se otisne put književničke trase. Majka ga je podstakla da napiše priču za konkurs i da se posveti pisanju. I taj, čini se, bezvredan podstrek, raspirio je njegova književnička krila. Do tog spisateljskog zamaha, put je bio trnovit. London se nije libio manuelnog rada, kako bi pripomogao kućnom budžetu. Radio je u fabrici, pa potom kao ložač, za mizerno-sramotnu novčanu nadoknadu. U predahu između razno-raznih drugorazrednih poslića, pronalazio bi kakvu knjigu, koju bi sa nestrpljenjem čitao. Raznosio je novine, vikendom kolica leda, postavljao je kugle u kuglani. No, to ga nije sprečavalo da ode do biblioteke, gde ga je čekala Ina Kulbrit, bibliotekarka. Otrcan, bednog izgleda, bio je željan da pročita svaku knjugu iole interesantnog naslova. Njegova želja za znanjem bila je nepresušna. Preprodavao je ostrige, zatim kao član rečne patrole, na onoj “ispravnoj ” strani zakona, patrolirao je zalivom San Franciska. Dok se od umora stropoštavao u postelju, bez snage da se lati pisaljke i papira, odlučio je bespogovorno da se ratosilja pukog manuelno-radnog bitisanja i da postane pisac.

Njegova ličnost je zadivljujuća. Ta samodisciplina, posvećenost, govorničke sposobnosti, istrajnost, samo su delovi izuzetne Londonove ličnosti. Iz njegovog pera svakodnevno je pljuštalo 1000 reči, spavao je svega nekoliko sati, kako bi mogao da nauči sve što ga je zanimalo i da dozvoli kreativnoj snazi da eruptira u vatrometu duginih boja. Altruizam i želja da pomogne drugom, bili su u samoj srži njegovog genetskog koda. Svakom predmetu interesovanja prilazio je metodično, naoružan znanjem iz te oblasti. Kipling, Stivenson, Spenser, Niče, Darvin bili su svetionici, koji su mu osvetljavali put na tom uzburkanom moru, književničko-filozofskih vrtloga. No, njegova eklektična i vrcajuća ličnost imala je i delove potištenosti, koje je nastojao da pobedi tokom čitavog života. Žene su ga volele i on je voleo njih. Bio je pravi Džek, mornar na konju, koji je sebe neštedemice poklanjao drugima, diplomata u ophođenju, bez trunke jeda i revolta, širokogrud čarobnjak književnosti dvadesetog veka, pisac radničke klase, koji sa potpunim pravom stoji u prvom redu klasika svetske književnosti.

Autor: Aleksandra Čolić, P.U.L.S.E