Herman Hese, Rat i mir
Pa ipak je mir, kao i misao i kao želja, kao cilj i kao ideal, vrlo je star. Hiljadama godinama već postoji moćna, za hiljade godina temeljna reč: ”Ne ubij”.
Zasigurno su u pravu oni koji rat nazivaju pravim prirodnim stanjem. Ako je čovek životinja, on živi kroz borbu, živi na račun drugih, boji se i mrzi druge. Život je dakle rat. Što je pak ”mir”, puno je teže definisati. Mir nije niti rajsko praštanje niti forma uređenog života sporazumno postignuta. Mir je nešto što mi ne poznajemo, nešto što samo tražimo i naslućujemo. Mir je jedan ideal. Mir je nešto neizrecivo komplikovano , labilno, ugroženo – dovoljan je dah pa da se razori. Da makar i samo dva čoveka, koja su upućena jedan na drugog, mogu živeti jedan s drugim u istinitom miru, to je ređe i teže ostvariti nego bilo koji drugi etički ili intelektualni podvig.
Pa ipak je mir, kao i misao i kao želja, kao cilj i kao ideal, vrlo je star. Hiljadama godinama već postoji moćna, za hiljade godina temeljna reč: ”Ne ubij”. Da je čovek kadar za takve reči, za takve goleme zahteve, to ga obeležava više no i jedna druga osobina, to ga odvaja od životinje, uočljivo ga odvaja od ”prirode”.
Čovek, tako osećamo pri izgovoru tih moćnih reči, nije životinja, čovek uopće nije ništa čvrsto, ništa što je postalo i što je završeno (gotovo), ništa što se može dogoditi samo jedanput i što je jednoznačno, nego nešto što je stalno u postajanju, jedan pokušaj, jedno naslućivanje i budućnost, hitac i čežnja prirode prema novim oblicima i mogućnostima.
”Ne ubij!” nije kruta zapovest jednog poučnog ”altruizma”. Altruizam je nešto što se ne javlja u prirodi. A ”ne ubij!” ne znači: nemoj drugome naneti bol! Nego znači: nemoj samome sebi oteti drugoga, nemoj samome sebi naneti štetu! Pa taj drugi i nije nikakav stranac, ništa što bi ti bilo daleko, što bi bilo lišeno svih odnosa, nešto što bi živelo samo za sebe. Sve što postoji na svetu, ta sve te hiljade ”drugih” za mene postoje samo ukoliko ih ja vidim, ukoliko ih osećam, ukoliko sam u nekom odnosu sa njima. Iz tih odnosa između mene i ostalog sveta, ”drugih”, jedino se i sastoji moj život.
U svakom slučaju bilo je sasma lažno mišljenje, koje se za vreme rata čulo: da je ovaj rat već samim svojim razmerama, već svojom užasavajućom džinovskom mehanikom primeren da zastrašivanjem odvrati buduća pokoljenja od rata. Zastrašivanje nije nikakvo odgojno sredstvo. Ko ubija šale radi, tome nikakav rat neće ogaditi ubijanje. Ni uvid u materijalnu štetu, koju rat izaziva, ni najmanje neće pomoći. Jedva svakim stotim svojim delom proishode ljudski postupci iz racionalnog prosuđivanja. Čovek može biti sasma uveren u besmislenost onoga što čini pa da to ipak svesrdno čini. Svaki razjareni usplamteli čovek tako i čini.
I baš zato nisam pacifista, kako misle mnogi moji prijatelji i neprijatelji. Ja isto tako malo verujem da se svetski mir može uspostaviti racionalnim putem, putem propovedi, organizacije i propagande, kao što verujem da se kamen mudrosti može otkriti sazivom kongresa hemičara.
Pa odakle će onda jednom možda doći na zemlju istinska miroljubivost? Niti preko zapovesti ni preko materijalnih iskustava. Ona dolazi, kao i svaki ljudski napredak, preko saznanja. No svako saznanje, ako se pod tim podrazumeva nešto živo a ne nešto akademsko, ima samo jedan predmet. Njega hiljade hiljadostruko saznaju i na hiljade različitih načina izražavaju, ali on je stalno samo jedna istina. To je saznanje života u nama, u svakome od nas, u meni i tebi, to je saznanje tajne čarolije, skrovitog božanstva koje svako od nas u sebi nosi. To je saznanje naše sposobnosti da se s te najunutarnjije tačke svi parovi suprotnosti svakog časa mogu ukinuti, da se svako belo preobrati u crno, da se svako zlo preobrati u – dobro, svaka noć u – dan. Hindus kaže Atman, Kinez kaže Tao, Hrist kaže milost.
Gde je prisutno ovo uzvišeno saznanje (kao kod Hrista, kod Bude, kod Platona, kod Lao-cea), prekoračuje se jedna stepenica, iza koje počinju čuda. Tu prestaje svaki rat i svako neprijateljstvo. O tome se može pročitati u Novom zavetu i u Budinim besedama, i ko hoće, može se tome podsmehnuti nazivajući ga baljezganjem, trtljanjem oko ”pounutranjivanja”. Ko to doživi, tome neprijatelj postaje brat, smrt postaje rođenje, poniženje postaje čast, a nesreća postaje usud. Svaka stvar na zemlji pokazuje se kao dvostruka, jednom kao da je od ”od ovoga sveta” i drugi put kao da ”nije od ovoga sveta”. ”Ovaj svet” pak znači ono što je ”izvan nas”. Sve što je izvan nas, može nam postati neprijatelj, opasnost, strah, smrt. S iskustvom da je sve to ”izvanjsko” ne samo predmet našeg opažanja i posmatranja, nego istovremeno i tvorevina naše duše, s preobražajem ”izvanjskog” u ”unutrašnje”, ”Sveta” u ”Ja”, započinje svitanje.
Govorim samorazumljivosti. No kao što je svaki usmrćeni vojnik večno ponavljanje jedne te iste zablude, to se mora i istina, u hiljadama oblika, večno i vazda iznova ponavljati.
(1918)
Herman Hesse,
Krieg und Frieden.
Betrachungen zu Krieg und Politik seit dem Jahre 1914.
Frankfurt am Main: Suhrkamp 1962.
Preveo s nemačkog Mario Kopić
