Haksli Oldos, Vrli novi svet

Radnici su bili odeveni u belo, a na rukama su imali rukavice blede lešne boje. Svetlost je bila smrznuta, hladna, sablasna. Jedino je od žutih cevi mikroskopa uzimala nešto bogate i žive materije, i ležala duž uglačanih cilindara kao buter, jedna sočna traka za drugom, u dugoj perspektivi niz radne stolove.
"A ovo je", reče direktor otvarajući vrata, "sala za oplođavanje."

Zdepasta siva zgrada od samo trideset četiri sprata. Iznad glavnog ulaza, reči: LONDONSKI CENTAR ZA INKUBATORSKU PROIZVODNJU I SISTEMATSKU OBRADU, i, na reljefu u obliku štita, geslo Svetske Države: ZAJEDNICA, ISTOVETNOST, STABILNOST.

Ogromna sala u prizemlju bila je okrenuta severu. Hladna uza sve leto iza okana, uza svu tropsku toplotu same sale, kroz prozore je bleštala oštra tanka svetlost, žudno tražeći kakav bledi oblik akademske naježene kože, ali ne nalazeći ništa sem laboratorijskog stakla, nikla i mutnosjajnog porculana. Zima je odvraćala zimom. Radnici su bili odeveni u belo, a na rukama su imali rukavice blede lešne boje. Svetlost je bila smrznuta, hladna, sablasna. Jedino je od žutih cevi mikroskopa uzimala nešto bogate i žive materije, i ležala duž uglačanih cilindara kao buter, jedna sočna traka za drugom, u dugoj perspektivi niz radne stolove.

"A ovo je", reče direktor otvarajući vrata, "sala za oplođavanje."

Pognuto nad svojim instrumentima, tri stotine oplođivača je bilo udubljeno kad je direktor Centra ušao u sobu, u tišinu bez daha, u nesvesno pevušenje ili zviždukanje koje odaje najdublju koncentraciju. Stado novopridošlih studenata, vrlo mladih, žutokljunih, pratilo je nervozno, i prilično ponizno, direktora u stopu. Svaki je nosio svesku u koju je, kad god bi veliki čovek progovorio, očajnički užvrljavao zabeleške. Iz prve ruke. To je bila izuzetna povlastica. D. C. je uvek lično vodio svoje nove strudente po raznim odeljenjima.

"Koliko da dobijete opštu predstavu", objašnjavao bi im. Jer neku opštu predstavu bi, naravno, morali da imaju, ako svoj posao treba da obavljaju inteligentno - ali što je mogućno bleđu, ako treba da postanu dobri i srećni članovi društva. Jer detalji, kao što svako zna, dovode do prave vrline i sreće; uopštavanja su, sa intelektualne tačke gledišta, nužna zla. Ne čine kostur društva filozofi, nego ljubitelji kanarinaca i skupljači maraka.

"Sutra ćete", dodavao bi, osmehujući im se i ispoljavajući dobroćudnost, "krenuti u ozbiljan rad. Nećete imati vremena za uopštavanja. U međuvremenu..."

U međuvremenu: izuzetna povlastica. Iz prve ruke, pa pravo u svesku. Momčići su žvrljali kao ludi.
Visok i prilično mršav, ali uspravan, direktor stupi u salu. Imao je izduženu bradu i krupne, prilično isturene zube koje su mu usne, pune i gizdavo izvijene, jedva pokrivale kad je govorio. Star, mlad? Trideset godina? Pedeset? Pedeset pet? Bilo je teško odrediti. U svakom slučaju, takvo pitanje se nije ni postavljalo; u ovoj godini stabilnosti, godini 632. F. E., nikome nije padalo na pamet da tako šta pita. Fordove ere. (U originalu A. F. - Anno Fordi; prim. prev.)

"Počeću iz početka", reče D. C., a revnosniji studenti zapisaše njegovu nameru u svoje sveske: početi iz početka.
"Ovo su", on mahnu rukom, "inkubatori."
I, otvorivši jedna izolovana vrata, pokaza im redove i redove stalaka s numerisanim epruvetama.

"Nedeljna zaliha ženskih oplodnih ćelija. Čuvaju se", objasni on, "na temperaturi koja je jednaka telesnoj; dok se muške gamete", na to on otvori druga vrata, "moraju čuvati na trideset pet umesto trideset sedam stepeni. Puna telesna toplota sterilizuje."
Ovnovi umotani u termogen ne prave jagnjad.
I dalje naslonjen na inkubatore, on im ukratko opisa, dok su olovke nečitko žvrljajući letele preko stranica, savremeni proces oplođavanja; poče, naravno, sa hirurškim zahvatom - "operacijom na dobrovoljnoj osnovi, za dobro Zajednice, da i ne govorimo o nagradi koju ona za sobom povlači, a koja je jednaka šestostrukom iznosu mesečne plate"; s nekoliko reči nastavi o tehnici održavanja izvađenog jajnika u životu i aktivnom razvoju; pređe na pitanja optimalne temperature, saliniteta, viskoznosti; pomenu tečnost u kojoj se čuvaju izdvojene i sazrele oplodne ćelije; i povevši svoje pitomce do radnih stolova, pokaza im kako se tečnost izvlači iz epruveta; kako se nanosi, kap po kap, na specijalno zagrejane staklene pločice mikroskopa; kako se ćelije tu ispituju da bi se abnormalne uklonile, broje i skupljaju u porozan sud; kako se (na to ih on povede da posmatraju proces) ovaj sud potapa u topli bujon koji sadrži oslobođene spermatozoide - u koncentraciji, naglasi D. C. "od najmanje sto hiljada na kubni centimetar", kako se, posle deset minuta, sud vadi iz tečnosti i njegov sadržaj ponovo ispituje; kako se, ako ostane neoplođenih ćelija, ponovo potapa, pa, ako je potrebno, još jednom; kako se oplođene ćelije vraćaju u inkubatore, gde grupe alfa i beta ostaju sve do konačnog pretakanja u boce; dok se grupe gama, delta i epsilon ponovo vade, posle trideset šest časova, i podvrgavaju procesu Bokanovski.

"Procesu Bokanovski", ponovi direktor, a studenti podvukoše u svojim sveščicama.

Jedna oplodna ćelija, jedan embrion, jedna odrasla jedinka - normalnost. Ali bokanovskizovana ćelija ima sposobnost da se razmnožava, deli, pupi. Osam do devedeset šest pupoljaka, a svaki pupoljak naraste u savršeno formiran embrion, i svaki embrion u normalnu odraslu jedinku. Stvara se devedeset šest ljudskih bića od materijala ranije potrebnog za samo jedno. Napredak.

"Bokanovskizacija", zaključi D. C., "u osnovi predstavlja niz intervencija kojima se zadržava razvoj oplodne ćelije. Zaustavimo normalan tok razvoja, a ćelija, paradoksalno, reaguje tako što počinje da pupi."

Reaguje tako što počinje da pupi. Olovke su neumorno letele.

Reaguje tako što počinje da pupi. Olovke su neumorno letele.

On pokaza prstom. Nošen vrlo sporom pokretnom trakom, jedan stalak epruveta je ulazio u veliki metalni sanduk, a drugi izlazio. Mašinerija je jedva čujno prela. Prolaženje traje osam minuta, objasni D. C. Osam minuta podvrgavanja jakom rendgenskom zračenju; ćelije mogu da izdrže samo toliko. Neke uginu; od ostalih, najotpornije na zračenje dele se u dve; većini izrastu četiri pupoljak; nekima osam; sve se vraćaju u inkubator, gde pupoljci počinju da se razvijaju; zatim se, posle dva dana, podvrgavaju hlađenju i kontroli. Dva, četiri, osam, sad pupoljci puštaju svoje pupoljke; posle toga im se daje gotovo smrtonosna doza alkohola; na šta oni ponovo propupe i potom—sad je već reč o pupoljcima pupoljačkih pupoljaka—dalje zaustavljanje je po pravilu fatalno—ostave da se razviju na miru. U toj fazi je prvobitna ćelija već na dobrom putu da se razvije u najmanje osam a najviše devedeset šest embriona—što predstavlja, priznaćete, veliko poboljšanje prirodnog procesa. Istovetni blizanci—ali ne bedno po dvoje ili troje kao u prošla živorodna vremena kad se poneka ćelija slučajno delila; nego po deset, po dvadeset.

Po dvadeset“, po novi direktori razširi ruke kao da deli bogate poklone. „Po dvadeset.“

Ali jedan student beše toliko glup da upita u čemu je preimućstvo.

„Mladiću dragi!“ direktor se naglo okrete prema njemu. „Pa zar ne shvatate? Zar ne shvatate?“ On podiže ruku; lice mu je imalo svečan izraz. „Proces Bokanovski je jedan od najvažnijih elemenata društvene stabilnosti!“

Najvažnijih elemenata društvene stabilnosti.

Standardni ljudi i žene; u jednoobraznim serijama. Čitavo osoblje jedne manje fabrike iz jedne jedine bokanovskizovane ćelije.

Devetdeset šest istovetnih bliznaci radina devetdeset šest istovetnih mašina!“ Glas je gotovo podrhtavao od oduševljenja. „S tim već može nešto da se počne. Prvi put u istoriji.“ On odrecitova geslo planete. „Zajednica, istovetnost, stabilnost.“ Velike reči. „Kad bismo mogli da bokanovskizujemo u neograničenim količinama, ceo problem bi bio rešen.“

Rešen standardnim Gamama, jednakim Deltama, istim Epsilonima. Milioni istovetnih blizanaca. Princip masovne proizvodnje najzad primenjen i u biologiji.

„Ali, nažalost“, odmahnu glavom direktor, „ne može se bokanovskizovati beskonačno.“

Devedeset šest je gornja granica; sedamdeset dva dobar prosek. U naporima da se od jednog istog jajnika i gameta jednog istog muškarca proizvede što više serija istovetnih blizanaca, to je najviše (nažalost, ne i sve) što se može postići. No, čak je i to teško.

Jer u prirodi je potrebno trideset godina da dve stotine oplodnih ćelija dostignu zrelost. Ali naš je zadatak da stabilizujemo stanovništvo u ovom trenutku, ovde i sada. Da gubimo po četvrt veka proizvodeći blizance pomoću pipete—kakva korist od toga?“

Očigledno nikakva. Ali Podsnapov metod je jako ubrzao proces sazrevanja. Može se računati s najmanje sto pedeset sazrelih oplodnih ćelija u roku od dve godine. Oplođenje i bokanovskizacija—drugim rečima, množenje sa sedamdeset dva—i dobija se u proseku blizu jedanaest hiljada braće i sestara u sto pedeset serija istovetnih blizanaca, sve za otprilike dve godine.

A u izuzetnim slučajevima uspeva mo da od jednog jajnika dobijem više od petnaest hiljada odraslih jedinki.“
On mahnu rukom jednom plavokosom, rumenom mladiću koji je u tom trenutku prolazio pored njih: „Gospodine Fosteru.“ Rumeni mladić priđe. „Gospodine Fosteru, hoćete li da nam kažete koji je rekordni broj postignut iz jednog jajnika?“

Šestnadeset hiljada dvanaest u našem Centru“, otgovori Foster bez oklevanja. Govor je vrlo brzo; imao je živahne, plave oči i očigledno je uživao iznoseći brojke. „Šesnaest hiljada dvanaest; u sto osamdeset i devet serija identičnih jedinki. Naravno, u nekim tropskim centrima“, klepetao je on dalje, „postignuti su mnogo bolji rezultati. U singapurskom su često proizvodili po više od šesnaest i po hiljada; a u Mombasi su dostigli celih sedamnaest. Samo, stvar je u tome što oni imaju mnogo povoljniju situaciju. Da vidite samo kako crnački jajnici reaguju na sluz! Da se čovek začudi, naročito ako je navika na evropejski materijal. Pa ipak“, dodade on uz osmeh (ali oči su mu sijale borbenošću, a brada bila prkosno isturena), „ipak ćemo mi gledati da ih nadmašimo. Sad baš radim na jednom divnom delta-minus jajniku, tek mu je osamnaest meseci. Do sada već imamo više od dvanaest hiljada i sedam stotina dece, što izručeno, što u embrionu. A proizvodnja i dalje teče punom parom. Još ćemo mi njima da pokažemo.“

Takav duh volim!“ viknu direktor i potap Fostera po ramenu. „Hajdete malo s nama, da iskoristimo vaše stručno znanje za dobro ovih momaka.“

Foster se skromno osmehina. „Sa zadovoljstvom.“

U seli za flaširanje vladala je skladna žurba i metodičan rad. Sveži komadi svinjske trbušne maramice, već sasečeni na potrebnu veličinu, doletali su na malim liftovima iz skladišta organa, smeštenom u podrumu. Bzzz, a onda: škljoc! automatski su se otvarala vratanca lifta; oblagač boca je imao samo da pruži ruku, uzme komad maramice, ubaci ga, izravna krajeve, i pre nego što bi obložena boca odmakla beskrajnom trakom van dohvata ruke, bzzz, škljoc! novi komad maramice bi već bio uzleteo iz dubina, spreman da se ubaci u novu bocu, sledeću u toj sporoj beskonačnoj povorci na traci.
Do oblagača stajali su materičari. Povorka je išla dalje; materičari su premeštali oplodne ćelije, jednu po jednu, iz epruvete u veće sudove; vešto rasecali oblogu od trbušne maramice, spuštali morulu, nalivali fiziološki rastvor... i boca bi već prošla, a red dolazio na etiketare. Oni su prenosili podatke—nasleđe, datum oplođenja, pripadnost datoj grupi Bokanovskog, sve se to prenosilo sa epruvete na bocu. Ne više anonimna, već sa imenima, identifikovana povorka je lagano produžavala svoj put: kroz otvor na zidu, polako, do sale za društveno predodređivanje.

„Osamdeset osam kubnih metara kartoteke“, reče Foster sa uživanjem, dok je grupa izlazila.
Koja sadrži sve potrebne podatke“, dodade direktor.

„Ažurira se svakog dana, ujutru.“

„I koordinira svakog dana po podne.“

„Na osnovu toga se prave kalkulacije.“

„Toliko i toliko jedinki, takvog i takvog kvaliteta“, reče Foster.

„Koje se raspodeljuju u tim i tim količinama.“

„Optimalna stopa izručivanja u svakom datom trenutku.“

„Nepredviđeni otpis se smesta nadoknađuje.“

„Smesta“, ponovi Foster. „Da znate samo koliko sam morao da radim prekovremeno posle ovog poslednjeg zemljotresa u Japanu!“ On se vedro nasmeja i zavrte glavom.

Predodređivači šalju svoje brojke oplođivačima.“

„Koji im daju tražene embrion.“

„Posle koga se šalju u skladište embriona.“

„Kuda i mi sad idemo.“

I, otvorivši vrata, Foster povede grupu niza stepenice u podrum.

Temperatura je i ovde bila tropska. Siđoše u sumrak koji se sve više zgušnjavao. Dvoja vrata i hodnik koji je dva puta skretao štitili su podrum od svakog prodora dnevne svetlosti.

„Embrioni su kao negativ“, vragolasto reče Foster, otvarajući druga vrata. „Podnose samo crvenu svetlost.“

I zaista, sparna tama u koju su ga studenti pratili bila je vidljiva i grimizna, kao tama koja nastaje kad se u letnje popodne zatvore oči. U nizovima prepunih polica, na bocama se presijavalo bezbroj rubina, a među rubinima su se kretale crvenkaste utvare ljudi i žena purpurnih očiju i sa svim simptomima lupusa. Zujanje i klopot mašinerije blago su komešali vazduh.

Iznesite im nekoliko brojki, gospodine Foster“, reče direktor, koji se beše umorio govoreći.

Gospodin Foster s najvećim zadovoljstvom iznese nekoliko brojki.

Dužina dvesta dvadeset metara, širina dvesta, visina deset. On pokaza naviše. Kao pilići kad piju, studenti digoše oči ka udaljenoj tavanici.

Tri sprata polica: prizemlje, prva galerija, druga galerija.

Paučinaste čelične konstrukcije su se na sve strane gubile u tami. Nedaleko od njih, tri crvena duha marljivo su istovarivala balone s pokretnih stepenica.

Eskalator iz sale za društveno predodređivanje.

Svaka boca se mogla staviti na jednu od petnaest polica, a svaka polica, mada se to nije videlo, bila je konvejer koji se kretao brzinom od trideset tri santimetra i jednu trećinu na sat. Dve stotine šezdeset sedam sati po osam metara dnevno. Sve u svemu, dve hiljade sto trideset šest metara. Jedan krug tovara na nivou prizemlja, jedan na prvoj galeriji, pola na drugoj i dve stotine šezdeset sedmog jutra na svetlost dana u sali za izručivanje. Samostalno postojanje—takozvano.

„Ali uspeli smo“, zaključi Foster, „da im mnogo šta učinimo za to vreme. Oh, zaista mnogo šta.“ Smeh mu je bi trijumfalan, znalački.

„Ovakav duh volim!“ ponovi direktor. „Hajdemo u obilazak. Vi im ispričajte sve, gospodine Fosteru.“

Gospodin Foster im i ispriča.

Ispriča im o razvoju embriona na postelji ood tr bušne maramice. Dade im da okuse gust surogat krvi kojim se embrion hrani. Objasni zašto se mora stimulirati placentinom i tiroksinom. Ispriča im o corpus luteum ekstraktu, pokaza im cevi kroz koje se ekstrakt automatski ubrizgava svakih dvanaest metara, od nultog do dve hiljade četrdesetog. Reče kako se postepeno povećavaju doze sluzi koje se unose ugrađuje na sto dvanajsto metro; pokaza im rezervoar surogata krvi, centrifugalno pumpu koja pokreće tečnost preko placente i tera je kroz sintetička pluća i filter od otpadnog materijala. Pomenu neprijatnu sklonost embriona ka anemiji i ogromne doze ekstrakta svinjskog i džigericu fetusa ždrebeta koji im se zbog toga moraju davati.

Pokaza i jednostavni mehanizam koji na poslednja dva metra pod svakih osam potresa sve embrione istovremeno da bi ih navikao na kretanje. Nagovesti ozbiljnost takozvane ‘traume izručivanja’ i nabroja mere predostrožnosti koje se uvežbavanjem embriona u boci svode na minimum. Ispriča im o testovima za utvrđivanje pola koji se rade u blizini dvestotog metra. Objasni sistem etiketiranja—veliko T za muški pol, krug za ženski, a za one, određene da postanu štirkinje, znak pitanja, crn na beloj pozadini.
„Jer, naravno“, reče Fostar, „za ogromnoj većini slučajeva plodnost samo smeta. Jedan prodan jajnik na dvanadeset hiljada—to bi nam bilo sasvim dosta. Ali, potreban nam je širi izbor. I, naravno, uvek se mora ostaviti široka margina sigurnosti. Zato puštamo da se čitavih trideset odsto embriona normalno razvije. Ostali dobijaju po jednu dozu muškog hormona na svakom dvadeset četvrtom metru do kraja puta.Rezultat: i zručujemo ih kao štirkanje strukturalno sasvim normalne (jedino, mogao je da prizna, što imaju blagu tendenciju ka rastenju brade), ali sterilne. Garantovano sterilne. Što nam, najzad, omogućuje“, nastavi Foster, „da napustimo područje ropskog podražavanja prirodi i uvodi nas u mnogo zanimljiviji svet ljudskog izuma.“
On protrlja ruke. Jer, naravno, oni se ne zadovoljavaju da samo izlegu embrione: to bi mogla i svaka krava.

„Mi, uz to, pred određujemo i obrađujemo. Mi našu decu izručujemo kao socijalizovana ljudska bića, kao Alfe ili Epsilone, kao buduće čistače kanalizacije ili buduće...“ Hteo je da kaže „buduće Upravljače sveta“, ali se ispravi i reče „buduće direktore Centra za inkubatorsku proizvodnju i sistematsku obradu.“

D. C. primi ovaj kompliment uz osmeh.

Prolazili su pored 320. metra na polici 11. Jedan mladi Beta-minus mehaničar poslovao je odvrtkom i francuskim ključem oko pumpe za surogat krvi na boci koja je upravo prolazila. Zujanje električnog motora postajalo je sve dublje, za delić po delić tona, dok je on okretao zavrtnje. Dublje, dublje... Poslednji okret, pogled na brojač obrtaja, i posao je bio gotov. On pođe dva koraka uz traku i zabavi se istim poslom na sledećoj pumpi.

„Smanjuje broj obrtaja u minutu“, objasni Foster. „Surogat cirkuliše sporije; drugim rečima, prolazi kroz pluća u dužim razmacima; drugim rečima, daje embrionu manje kiseonika. Ništa bolje od smanjene porcije kiseonika ako hoćete da embrion bude ispod normale.“ I ponovo protrlja ruke.

Ali zašto da bude ispod normale?“ upita jedan naivan student.

„Magarče!“ reče direktor, prekinuvši dugo opšte ćutanje. „Zar vam ne pada na pamet da epsilon embrion mora da imao ne samo epsilon okolinu nego i epsilon nasleđe?“

Očigledno mu nije palo na pamet. Obuze ga zbunjenost.

„Što niža kasta“, reče Foster, „to manje kiseonika.“ Pogođen biva prvo mozak. Posle toga, kostur. Na sedamdeset odsto od normalne količine dobijaju se patuljci. Na manje od sedamdeset čudovišta bez očiju.
„Koja ne vrede ništa“, zaključi Foster.

Međutim (glas mu postade poverljiv i strastven), kad bi smo samo mogli da pronađemo metod za skraćenje perioda sazrevanja, kakav bi to bio uspeh, kakvo dobročinstvo Zajednici!“

„Uzmite za primer konja.“

Oni ga uzeše za primer.

Zreo u šestoj godini; slon u desetoj. Dok u trinaestoj godini čovek još nije seksualno zreo; a potpuno je odrastao tek u dvadesetoj. Odakle, naravno, onaj plod zakasnelog razvitka: ljudska inteligencija.

„Alli za Epsilone“, reče Foster, „inteligencija nam nije potrebna.“ I bio je potpuno u pravu.

Nije potrebna, pa im se i ne daje. Ali Epsiloni, iako duhovno zreli u desetoj godini, postaju telesno sposobni za rad tek u osamnaestoj. Duge godine suvišne i straćene nezrelosti. Kad bi se fizički razvoj mogao ubrzati dok se ne skrati kao, na primer, kod krave, kakva bi to bila ogromna ušteda za Zajednicu!

„Ogromna!“ promrmljaše studenti. Fosterov entuzijazam je bio zarazan.

Odlomak iz knjige Vrli novi svet

Alea