Fridrih Niče - O novom lažnom božanstvu
Negde na svetu ima još narodâ i stadâ, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima državâ.Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti narodâ.
Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta: “Ja, država, ja sam narod.“
To je laž! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad njima jednu veru i jednu ljubav: tako su služili životu.
Razornici su, koji nameštaju klopke za mnoge a nazivaju ih državom: oni nad njima mač vešaju i stotinu pohlepnih želja.
Gde još ima naroda, nema razumevanja za državu, ona je omražena, kao pogled od uroka, i greh prema običajima i pravima.
Dajem vam ovaj znak raspoznavanja: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega ne razume sused. Svoj je jezik narod pronašao u običajima i pravima.
A država laže na svim jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i sve što ima, ukrala je.
Sve je lažno na njoj; ukradenim zubima ujeda, zajedljivica. Lažna joj je čak i utroba.
Zbrka jezika dobra i zla: taj vam znak za raspoznavanje dajem kao znak države. Zaista, iz tog se znaka daje čuti volja za smrću! Zaista vam kažem, on je stvoren za propovednike smrti!
Mnogi se rađaju: za izlišne pronađena je država!
Vidite samo kako ih sebi mami, te mnoge premnoge! Kako ih guta i žvače i prežvače!
“Na zemlji nema ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red! – tako urliče neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena pred njom!
O, i u vas, velike duše, mumla ona potmulo svoje mračne laži! O, ona pogađa gde su srca obilja, koja se rado rasipaju!
Da, pogađa ona gde ste, pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, i sad vaša umorenost služi još i novom lažnom bogu!
Heroje i poštenjake hteo bi da poređa oko sebe, novi lažni bog! Rado se sunča na suncu čistih savesti – hladna neman!
Sve će dati vama, ako ga obožavate, novi lažni bog: tako kupuje za sebe sjaj vaših vrlina, i pogled vaših ponosnih očiju.
Hoće da s vama hvata na udicu mnoge premnoge! Da, on je igračka i pronalazak pakla, trojanski hat smrti iz kojeg zveči nakit božanskih časti!
Da, to je pronalazak da bi se njima umorili mnogi, dok on sebe veliča kao život: zaista vam kažem, najbolja usluga svima propovednicima smrti!
Ja zovem državom gde se svi opijaju otrovom, dobri i zli: državom, gde niko ne zna za sebe sama, ni dobri ni zli: državom, gde se lagano samoumorstvo svih naziva – “životom“.
Pogledajte samo te izlišnike: Kradu za sebe dela pronalazača, i blaga mudraca. Obrazovanošću zovu oni krađu – sve im se pretvara u bolest i muku.
Pogledajte samo te izlišnike! Uvijek su bolesni, bljuju svoju žuč, i to zovu novinama. Gutaju jedan drugoga, a nisu u stanju da se svare.
Pogledajte samo te izlišnike! Stiču bogatstva a utoliko su siromašniji. Traže silu, pre svega polugu sile, mnogo novaca, - ti nemoćnici!
Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugoga i vuku se tako u blato i ponor.
Svi hoće prestolu: to je njihovo ludilo, - kao da sreća sedi na prestolu! Često sedi blato na prestolu – a često i presto na blatu.
Svi su oni za mene sumanuti, i majmuni što se veru, i vrele glave. Zaudara mi njihov lažni Bog, hladna neman; zaudaraju mi svi skupa, ti poklonici lažnog božanstva.
Draga braćo, zar hoćete da se zadavite u pari iz njihovih ždrela i pohota? Ta bolje razbijte prozore, i skačite napolje.
Uklonite se ispred smrada! Klonite se dima od tih ljudskih žrtava!
Još je zemlja otvorena velikim dušama. Prazna su mnoga mesta za pustinjake, same i udvoje, a oko njih širi se miris tihih mora.
Još je velikim dušama otvoren slobodan život. Zaista vam kažem, ko malo ima, manje opsednut: slava maloj siromaštini!
Onde gde prestaje država tu tek počinje čovek koji nije izlišan: tu počinje pesma potrebnoga, pesma neponovljiva i nezametljiva.
Onde gde država prestaje – eto, pogledajte samo, draga braćo! Zar je ne vidite, dugu, i mostove natčovekove?
Tako je govorio Zaratustra.
Odlomak iz djela Tako je govorio Zaratustra Friedricha Nietzschea
