Fernando Pesoa: Estetika ravnodušnosti
Za svaku stvar ponaosob, snevač treba da pronađe način da oseti potpunu ravnodušnost koju upravo ta stvar u njemu izaziva.
Neposrednim instinktom umeti iz svakog predmeta ili zbivanja izvući ono što bi se o njemu moglo sanjati, ostavljajući u Spoljašnjem Svetu sve ono što je u njemu stvarno – eto čemu svaki mudrac treba da stremi.
Nikada iskreno ne osećati sopstvena osećanja, uzdići svoj bledi trijumf do tačke s koje može ravnodušno da posmatra sopstvene ambicije, težnje i žudnje; da pored svoje sreće i tuge prolazi kao pored nečega što ga uopšte ne zanima.
Najviši stepen vladanja samim sobom jeste biti ravnodušan prema sebi, posmatrati dušu i telo kao kuću i imanje na kome je Sudbina odredila da treba da provedemo život.
Ophoditi se prema sopstvenim snovima i ličnim željama arogantno i prepotentno, prefinjeno ih ignorisati. Biti skroman pred samim sobom; svestan da u sopstvenom prisustvu nismo sami, da smo svedoci samih sebe, i da je upravo zato važno da se pred sobom ponašamo isto kao pred nekim tuđim, s jasnim i otmenim stavom, ravnodušnim jer je plemenit, i hladnim jer je ravnodušan.
Kako ne bismo pali u sopstvenim očima, dovoljno je da se naviknemo da nemamo ambicije niti strasti, želje niti nadanja, porive niti nespokoje. Da bismo to postigli, ne smemo nikada zaboraviti da smo u sopstvenom prisustvu, da nikada nismo dovoljno sami da bismo mogli da se opustimo. Tako ćemo ovladati svojim strastima i ambicijama, jer nas strasti i ambicije čine ranjivima; nećemo imati želje i nadanja, jer su oni prosti i lišeni otmenosti; nećemo imati porive i nespokoje, jer je brzopletost neprijatna u tuđim očima, a nestrpljenje je uvek nevaspitano.
Plemenit je onaj ko ne zaboravlja da nikada nije sam; zato su maniri i protokol privilegija aristokratije. Poistovetimo se sa aristokratom. Izvucimo ga iz salona i vrtova i prenesimo u svoju dušu i svest o sopstvenom postojanju. Poštujmo uvek pred samima sobom manire i protokole, ponašajmo se otmeno, kao da smo pred drugima.
Svako od nas čitavo je društvo, čitav jedan Božji kvart, i bilo bi dobro da u najmanju ruku život u tom kvartu učinimo uglednim i otmenim, da svečanosti naših osećaja budu odmerene i suzdržane, a banketi naših misli učtivi i trezveni. Oko nas, druge će duše moći da se uzdignu iz svojih prljavih i siromašnih kvartova; jasno označimo gde naš kvart počinje i gde se završava, i neka od fasada naših osećanja do poslednje niše naših skromnosti sve bude plemenito i spokojno, izvajano s umerenošću i lišeno razmetljivosti.
Moramo umeti da pronađemo smiren način da ostvarimo svako osećanje. Da ljubav svedemo tek na senku sna o ljubavi, bledi i drhtavi prekid između vrhova dva malena talasa obasjana mesečinom. Da žudnju pretvorimo u nešto beskorisno i bezopasno, nešto nalik na nežni osmeh duše koja se sama sebi smeši; da od nje napravimo nešto što i ne pomišljamo da ostvarimo ili izgovorimo. Da uljuljkamo mržnju u san kao zmiju u kavezu, i da strahu kažemo da od načina da se ispolji zadrži samo zebnju u pogledu, i to u pogledu naše duše, jer to je jedini stav koji bi se mogao nazvati estetskim.
Fernando Pesoa, Knjiga nemira
