Džejn Ostin i sve njene junakinje
Portret Džejn Ostin nepoznatog autora
Zašto su dela Džejn Ostin i danas značajna? Zbog Eme, Elizabet Benet, Fani Prajs, Elinor i Katarine Morlend. Zbog žena koje žele da same odlučuju o svojoj sudbini, sa jakim željama, moralnim ubeđenjima, čvrstim karakterom i izgrađenim ličnostima. Zbog toga što su bile dovoljno hrabre da menjaju svet – počevši od sebe. I zbog toga što je Džejn Ostin bila dovoljno hrabra da im da glas.
Ljubavni romani?
Iako su njena dela ljubavni romani, ni ne nalikuju onome što danas spada u taj “žanr”. Opis likova, pogotovo ženskih, vešto je izgrađen. To je verovatno i njena najjača strana. Kroz svakodnevne događaje, prikaze iz detinjstva i prehodnih reagovanja na određene situacije prikazuje bogat karakter, pun detalja a fine, sofisticirane veze sve to spajaju. Likovi imaju vrline, ali i mane, često su ambivalentni.
Nema fokusa na izgledu. Nećemo saznati koju boju kose ima Elizabet Benet, ali ćemo saznati da ume da bude vrlo tvrdoglava. Glavne junakinje nisu najlepše, ali su posebne i time uspeju da zadobiju pažnju čitaoca. Ema ima svoju tvrdoglavost, Elizabet vrcavost, Fani finoću, Elinor razum, Marijana osećajnost, a Katarina naivnost.
Ruku na srce, glavna tema njenih dela jeste – udaja. Treba uzeti u obzir godine nastanka kao i kontekst – u tom periodu žena nije mogla da ima nikakvo zanimanje (osim da bude guvernanta, na primer), nije mogla da se školuje onako kako su to muškarci mogli. Njihovo je bilo da vode domaćinstvo, da paze na svoj izgled, da se pojavljuju na balovima i čekaju prosce, a ako usput znaju da vezu i lepo pevaju, tim bolje (ovo se odnosi na devojke koje su imale sreću da se rode u imućnijim porodicama tog doba, naravno).
Samo je udajom žena mogla da na neki način promeni život na bolje. A ni to nisu mogle sve. Nekima je rodbina određivala muža, neke su se udavale zbog novca, neke zbog društvenog položaja, malo je bilo brakova iz ljubavi, o kojima bi odlučivalo samo dvoje ljudi koji u njemu i treba da se nađu.
Društvo u romanima Džejn Ostin
Džejn Ostin (1775-1817) opisuje englesko društvo s kraja XVIII i početka XIX veka. Krajnje ironično se odnosi prema ustajenim društvenim normama, ne vređajući, već blago se podsmevajući. To čini zahvaljujući svojim sporednim likovima (na primer, roditelji Elizabete Benet, njen rođak Kolins). Uglavnom se bavi ljudima iz srednjeg staleža koji trpe diskiminaciju od strane višeg staleža (Ema je izuzetak, mada Harijeta kao sporedan lik pokazuje taj jaz). Dokazuje da su ljudi isti, bez obzira na novac koji poseduju, rođake koje imaju ili odeću koju nose. Njeni ženski likovi uvek ističu važnost čitanja i uživanja u dobroj knjizi.
Gordost i predrasuda
Vreme je pokazalo da je najznačajnije delo Džejn Ostin ipak – „Gordost i Predrasuda“, što mnogi pripisuju “hemiji” koju je Ostin uspela da stvori između dva glavna lika – Elizabete i Darsija. Darsi uvek radi po svom, briga ga za tuđe mišljenje, čvrstih je uverenja, inteligentan, drzak, pronicljiv, moćan, ne pada lako na ženska udvaranja, a nije da ih nema. Na kraju bude pobeđen od strane Elizabet i to baš njenim neudvaranjem i njenim zadirkivanjem. On je nauspeliji Džejnin muški lik i upravo njemu duguje na popularnosti ovog dela.
Knjiga ima naziv “Gordost i predrasuda” upravo zbog odnosa Darsija i Elizabet. Ona prema njemu ima određena predrasude koje je sprečavaju da ga upozna na pravi način, dok je on gord i ponosan, pa mora da nauči kako da to ukroti.
Sama priča na momente može delovati banalno – posebno kad se u njoj nađe Vikam. Njegova prošlost sa Darsijem, udvaranje Elizabeti, zamalo ostvaren brak zbog novca, pa njegova ženidba sa Kiti, sve to ume da razblaži narativne niti. On jeste spona između dva glavna lika, ali labava spona.
Zanimljivo je da su kod Džejn Ostin krajevi romana uvek munjeviti, i njima poklanja isto mesta koliko i, recimo, opisu posete susetke. Takođe su bajkoviti. Uvek srećan završetak, uspela udaja, ali nikad objašnjenje šta se desilo nakon svega. Da li je brak bio vredan žrtve? Da li su očekivanja ispunjena?
Kvalitetni dijalozi, razmena stavova i duhoviti osvrt na dešavanja – to jesu jače strane pisanja Džejn Ostin. Fali senzualnosti i telesnosti, što se ne može uzeti za zlo autorki ako se prisetimo godina kad su njena dela nastala. Svi likovi su puni samokontrole, uzdržavanja. Nema poljubaca, skrivenih pogleda, strasti. Čak naprotiv, likovi koji se vode samo osećanjima loše prođu (Marija u „Mensfild parku“ recimo). Njihovo privlačenje se zasniva samo na dobrim osobinama i razmišljanjima onog drugog.
Sa druge strane, Šarlota Bronte, koja stvara u istom periodu, uspela je kroz „Džejn Ejr“ da kreira narativ koji ima sve u pravim količinama – i razuma i strasti.
Knjige Džejn Ostin postali su nezaobilazni klasici. Zato što sve nas ipak i dalje zanima ljubav, ostvarena i pored mnogobrojnih prepreka, likovi sa kojima možemo da se poistovetimo zahvaljujući dobrom opisu i potvrda da dobro uvek pobeđuje zlo.
Jedna od popularnijih ekranizacija dela Džejn Ostin upravo je film “Gordost i predrasuda” sa Kirom Najtli iz 2005. godine, iako su sva njena dela dobila svoje televizijske i bioskopske interpretacije.
Odlomak iz knjige Gordost i predrasuda
„Ti igraš s jedinom lepom devojkom u dvorani“, reče gospodin Darsi, gledajući u najstariju gospođicu Benet.
„O! Ona je najlepša devojka koju sam ikad video. Ali jedna od njenih sestara sedu baš iza tebe; vrlo je lepa i rekao bih da je vrlo prijatna. Dopusti da upitam svoju partnerku da te predstavi.“
„Na koju misliš?“, upita, okrete se i za trenutak se zagleda u Elizabetu, ali kad im se oči susretoše , skrenu pogled i hladno reče: „Ona nije rđava, ali nije dovoljno lepa da bi me dovela u iskušenje. I nisam u tom raspoloženju da dajem važnost mladim damama koje drugi ljudi nipodaštavaju. Biće bolje da se vratiš svojo partnerki i uživaš u njenim osmesima jer sa mnom samo gubiš vreme.“
