Dostojevski: Pismo bratu

Možda ćemo se još videti, brate. Čuvaj se, tako ti Boga, dotraj, da se opet vidimo. Možda ćemo se nekad zagrliti i setiti naše nekadašnje zlatne mladosti i naših nada, koje u ovom trenutku čupam iz srca što krvari, i sahranjujem ih.

Brate, dragi druže moj! Rešeno je! Osuđen sam na četiri godine rada u tvrđavi, (čini mi se, Orenburškoj), a zatim će me raščiniti u redova.

Danas, 22. decembra, vodili su nas na Semjonvoski trg. Tamo su nam pročitali smrtnu presudu, dali nam da poljubimo krst, nad našim glavama prelomili sablje, i navukli nam posmrtničku odeću (bele košulje). Zatim su trojicu priveli stubu da izvrše kaznu. Prozivali su po trojicu, prema tome sam ja bio u drugoj grupi, i ostajala mi je najviše jedna minuta života. Setio sam se tebe, brate, i tvojih: u poslednjem trenutku mislio sam samo na tebe, jedino na tebe, i tek sam tad saznao koliko te volim, brate dragi! Stigao sam takođe da zagrlim Pleščejeva i Durova, koji su stajali pored mene, i da se oprostim s njima. Najzad udari doboš, a privezane za stub vratiše natrag, i pročitaše nam: da nam Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklanja život. Posle toga se ređale stvarne osude. Samo je Paljm oslobođen, i u istom činu vraćen u vojsku.

Sad baš mi rekoše dragi brate, da ćemo danas ili sutra krenuti. Molio sam da mi dozvole da se vidim s tobom. Ali rekli su mi da je to nemoguće; mogu samo da ti napišem ovo pismo, a ti mi što pre na njega odgovori. Bojim se da nisi nekako dočuo za našu osudu (na smrt). Kad su nas vozili na Sejmonovski trg, kroz prozore na kolima video sam silan svet; možda si i ti čuo vest, i patio zbog mene. Sad će ti biti lakše za mene. Brate! Ja nisam tužan, niti sam pao duhom. Život je svuda život; život je u nama, a ne u spoljašnjem svetu. Biću okružen ljudima, a biti čovek među ljudima i ostati to uvek bez obzira na kakvu bilo nesreću, ne tužiti se, niti klonuti, to je život, to je njegov zadatak. Ja sam to shvatio. Ta mi je ideja ušla u plot i u krv. Jest! Istina je! Glava koja je stvarala, koja je živela višim životom umetnosti, koja je shvatila i navikla se na uzvišene potrebe duha, ta je glava već smaknuta s mojih ramena. Ostalo mi je sećanje na lica koja sam stvorio, ali ne ovaplotio. To će mi rane udarati, istina je! Ali ja još imam srce, i plot, i krv, koja isto tako može da voli, pati i žali, i seća se, a to je opet život. Vidi čovek sunce! Zbogom dakle, brate! Ne žali za mnom!... Sad da pređemo na materijalne stvari: Knjige (Biblija mi je ostala) i nekoliko listova moga rukopisa, skicu drame romana, (i završenu priču “Dečja bajka”) oduzeli su mi, i, po svoj prilici, pripašće to tebi. Isto tako ti ostavljam kaput i svoje staro odelo, ako pošalješ po njih. Sad mi, brate, prestoji možda dalek put u etapama. Potreban mi je novac. Dragi brate, kad dobiješ ovo pismo, i ako budeš mogao da nabaviš ma što novaca, odmah mi pošalji. Novac mi je potreban sad, potrebniji no vazduh (zbog naročitih okolnosti). Pošalji mi također nekoliko redića od tebe, Zatim, ako dobiješ moskovski novac, – postaraj se o meni, nemoj me napustiti! To je sve! Imam i dugova, ali šta s njima?...

Poljubi ženu i decu. Podsećaj ih na mene; učini tako da me ne zaborave. Možda ćemo se nekada videti?! Brate, čuvaj sebe i porodicu, živi mirno i svesno. Misli na budućnost svoje dece...

Živi pozitivno. Još nikad u meni nije buktalo tako obilje zdrave zalihe duševna života kao sad. Ali, da li će telo moći da izdrži: to ne znam. Krećem se bolestan, skrofulozan sam. Možda da, možda ne! Brate, ja sam već toliko podneo u životu da se sad gotovo ničega ne plašim. Neka bude što bude! Čim budem imao prvu priliku, javiću ti se. Isporuči Majkovima moj oproštajni i poslednji pozdrav. Reci im da im svima zahvaljujem što su se neprestano starali o mojoj sudbini. Reci od moje strane nekoliko reči Evgeniji Petrovnoj, ali što toplijih, ono što ti samome srce kaže. Ja joj želim mnogo sreće, i uvek ću je se sećati sa zahvalnošću i poštovanjem. Stegni ruku Nikolaju Apolonoviču i Apolonu Majkovu, i svima ostalima. Potraži Janovskog. Stegni mu ruku i zahvali mu. Najzad, svakom ko me nije zaboravio, a ko me je zaboravio podseti ga. Poljubi brata Kolju. Napiši pismo bratu Andreju i izvesti ga o meni. Piši stricu i strini. Molim te to od svoje strane, i pozdravi ih od mene. Piši sestrama: želim im sreću!

Možda ćemo se još videti, brate. Čuvaj se, tako ti Boga, dotraj, da se opet vidimo. Možda ćemo se nekad zagrliti i setiti naše nekadašnje zlatne mladosti i naših nada, koje u ovom trenutku čupam iz srca što krvari, i sahranjujem ih.

Zar doista nikada neću uzeti pero u ruku? Mislim da će za četiri godine ipak biti mogućnosti. Slaću ti sve što napišem, ako što napišem. Bože moj! Koliko će likova, koje sam iscedio i sazdao, propasti, ugasiti se u mojoj pameti, ili razliti u krvi kao otrov! Ako ne budem mogao pisati propašću. Bolje je petnaest godina tamnice s perom u ruci!

Piši mi češće, piši opširno, mnogo, sve po redu, U svakom pismu obaveštaj me o porodičnim pojedinostima i sitnicama, ne zaboravi to. To mi daje nadu (i) život. Kad bi samo znao koliko su me tvoja pisma, ovde u kazamatu, oživljavala. Ova dva i po meseca, (poslednji meseci), kad nam behu zabranili dopisivanje, bili su za mene vrlo teški. Bio sam bolestan. Što mi nisi s vremena na vreme slao novac jako me je namučilo: mislio sam da si i ti u velikoj nemaštini! Još jednom, poljubi decu; njihova mila lica ne izlaze mi iz glave. A, bar da ona budu srećna! Budi mi srećan i ti, brate, budi mi srećan!

Ali tako ti Boga, ne tuguj za mnom! Znaj, da nisam klonuo; pamti, da me nada nije napustila, Posle četiri godine udes će mi biti olakšan. Biću redov, – to već nije robijaš; i nadaj se da ću te kad-tad zagrliti. Zar danas nisam bio tričetvrti sata pred smrću, živeo s tom mišlju, preživljavao poslednje trenutke i sad ipak živim!

Ako me se neko seća po zlu, ako sam se s nekim posvađao, ako sam na nekoga učinio neprijatan utisak – reci im, ako ih sretneš, neka zaborave. Ja više nemam zlobe i žuči u duši svojoj; tako bih hteo da volim i zagrlim nekoga od svojih pređašnjih poznanika, u ovom trenutku. To mi je uteha, osetio sam je danas dok sam se, pred smrt, praštao sa onima koji su mi dragi. Mislio sam u tom trenutku da će te ubiti vest o mom pogubljenju. Ali sada budi spokojan! ja još živim, i živeću ubuduće s mišlju da ću te nekad zagrliti. Sad mi je samo to na umu.

Šta li radiš? Na šta si mislio danas? Znaš li što o nama? Kako je danas bilo hladno!

Oh, kad bi moje pismo što pre došlo do tebe. Ako to ne bude, četiri meseca neću imati vesti od tebe. Video sam pakete u kojima si poslednja dva meseca slao novac; bili su adresovani tvojom rukom, i ja sam se radovao što si zdrav.

Kad se osvrnem na prošlost, i pomislim: koliko je vremena straćeno uzalud, koliko je vremena propalo u zabludama, pogreškama, neradu, neumesnom životu; koliko vreme nisam cenio, koliko sam grešio protiv srca i duha svoga, – onda me krv srca moga guši. Život je dar, život je sreća, svaki trenutak mogao je biti vek sreće. Kad bi mladost znala! Sad, kad menjam život preporađam se u drugi oblik. Brate! Kunem ti se da neću izgubiti nadu i da ću sačuvati duh svoj i srce čisto. Preporodiću se na bolje. To je sva moja nada, sva moja uteha.

Kazamatski život je već prilično ubio u meni nečiste, putene potrebe; ranije sam se malo čuvao. Za mene sad lišavanja ne znače ništa, i zato se ne boj da će me ubiti kakva materijalna poteškoća. To neće biti nikada! Ah! Da je zdravlja samo!

Zbogom, zbogom, brate! Kad ću ti opet pisati, dobićeš od mene, ukoliko je to moguće, opširan izveštaj o mom putovanju. – Da samo sačuvam zdravlje, a tamo će sve biti dobro!

Pa zbogom, zbogom, brate! Krepko te grlim i ljubim. Sećaj me se mirna srca. Molim te, ne tuguj, ne tuguj zbog mene! U sledećem pismu pisaću ti kako živim. Sećaj se šta sam ti govorio: prora-čunaj život, ne traći ga, obezbedi ga, misli na decu. – Oh, kad bih, kad bih mogao da te vidim. Zbogom! Sad se odvajam od svega što mi je drago; teško mi je sve to ostaviti! Teško je prelimiti se na dvoje, raskinuti srce na pola. Zbogom! Zbogom! Ali ja ću te videti, ubeđen sam, nadam se, ne menjaj se, voli me, ne zaboravljaj, a misao na tvoju ljubav biće najbolji deo moga života. Zbogom, još jednom zbogom! Zbogom svima!

Tvoj brat Fjodor Dostojevski

22. decembra 1849.

Pri hapšenju mi uzeše nekoliko knjiga. Samo su dve od njih bile zabranjene. Možda bi ti ostale dobavio i uzeo za sebe? Evo molba: jedna od tih knjiga bila je: Dela Valerijana Majkova: njegove kritike, primerak Jevgenije Petrovne. Ona mi je knjigu dala kao svoju dragocenost. Kad su me uhapsili molio sam žandamerijskog oficira da njoj vrati tu knjigu i dao mu adresu. Ne znam da li joj je vratio. Izvesti se o tome! Ne bih hteo da joj oduzmem tu uspomenu. Zbogom, zbogom još jednom.

Tvoj F. Dostojevski

Ne znam da li ću ići etape pešice ili ću kolima? Izgleda da ću kolima. Sad kako bude.

Još jednom, stegni ruku Emiliji Fjodorovnoj, poljubi decu. – Pozdravi Krajevskog, možda.

Piši mi potanko o tvom hapšenju, zatvoru, i puštanju na slobodu.

Gledišta