Disleksija i poezija
Ako ljudi oko vas ne mogu da shvate šta je disleksija, to je njihov problem. Ako ljudi oko mene imaju problem s mojom bojom kože, neću zbog toga početi da razmišljam kako da postanem beo. To je njihov problem, a ne moj, i oni treba da ga rešavaju.
Foto: Alamy
Kada sam ja bio đak, nastavnici nisu znali šta je disleksija. U moje vreme u školama uopšte nije bilo mnogo mesta za saosećajnost, razumevanje i ljudskost. Ali ne ljutim se na svoje nastavnike. Neki od njih su hteli da pomognu učenicima, ali im to nije bilo dozvoljeno. Posvetiti pažnju deci, pokazati razumevanje, saslušati njihove probleme – to se tada prosto nije radilo: prošlost je neka druga zemlja.
Moje ideje na časovima uvek su bile u sukobu sa onim što su nastavnici govorili. Sećam se da je učiteljica jednom rekla da ljudska bića trećinu života provode spavajući. Podigao sam ruku i pitao: „Ako bog postoji, zar to nije greška u njegovom planu? Kada pravimo neku stvar, želimo da bude efikasna. Da sam ja bog, ljudi ne bi morali da spavaju. Tako bi mogli da učine za trećinu više dobrih dela“.
„Ćuti, budalo“, rekla je, „onda bi loši ljudi činili za trećinu više loših dela“. Mislio sam da je moja ideja zanimljiva. Bio sam kreativan. I njen odgovor je bio dobar. Ali eto, nazvala me je budalom samo zato što sam to pomislio.
Jednom je govorila o Africi i „lokalnim divljacima“, a ja sam je pitao: „Ko vam daje pravo da određujete ko su divljaci?“ Ona je odgovorila: „Ko je tebi dao pravo da mi protivrečiš?“ – i tako sam sebi napravio problem.
Kada sam shvatio da mi pisanje ne ide, zatražio sam pomoć od učiteljice. Ona mi je rekla: „Nije to ništa strašno. Ne mogu svi da budu pametni. Ali sigurno si dobar u sportu. Idi napolje, igraj fudbal“. „Odlična ideja“, pomislio sam tada, ali danas znam da sam bio žrtva stereotipa.
Već u školi sam imao pesme u glavi. Kada sam imao 10, 11 godina, moja sestra ih je zapisala. Sa 13 sam mogao pomalo da čitam, ali čitanje mi je bilo naporno i brzo sam odustajao. Mislio sam, ako mogu da pročitam koliko koja novčanica vredi, to je dovoljno. Za ostalo ću da pitam druge.
Bio sam izbačen iz nekoliko škola, poslednji put kad sam imao 13 godina. Izbacili su me zato što sam se ponašao kao uličar, tukao se, raspravljao sa nastavnicima. Nikada nikoga nisam napao nožem; ali osvetio sam se jednom nastavniku. Ukrao sam mu kola i provozao se po bašti ispred njegove kuće. Rekao nam je da nacisti nisu toliko loši kao što se priča. U to vreme to je moglo da se kaže u učionici. U popravnom domu sam dosta vremena proveo posmatrajući ljude na koje nisam želeo da ličim. Primetio sam momka koji je sedeo pogrbljen i pomislio: „Ne želim da budem takav“. Naučio sam da sedim uspravnih leđa. Pažljivo posmatranje i zapažanje su mi pomogli da donesem ispravne odluke.
U zatvorima ima mnogo disleksičnih ljudi. Ima ih dosta i među arhitektima. Statistika kaže da bih ja danas morao da budem u zatvoru: crn, odrastao u pogrešnom delu grada, u rasturenoj porodici, u sukobu sa zakonom od malih nogu, praktično ne zna da čita i piše, nema nikakve kvalifikacije i povrh svega je disleksičan. Verujem da nijedan čovek ne mora da završi u zatvoru, ako uspe da pobedi strahove i pronađe svoj put.
U zatvorima sam sretao muškarce i žene čija se inteligencija i druge sposobnosti ne razlikuju od mojih. Iskoristio sam prilike koje sam dobio, a oni su svoje verovatno propustili ili ih nisu ni primetili.
Nikada nisam mislio da sam glup. S tim nisam morao da se nosim. Ako čovek koji odlično čita i piše kaže da su crni ljudi divljaci, znam da je on taj koji je glup, a ne ja. Verovao sam u sebe.
Pesme iz prve knjige sam govorio devojci, a ona ih je zapisivala. Knjiga je dobro prošla, naročito u crnoj zajednici. Pisao sam „wid luv“ umesto „with love“. Niko nije rekao da su pesme disleksične – svi su mislili da pišem fonetski.
Kada sam napunio 21 godinu upisao sam se na kurs pisanja i čitanja u Londonu. Nastavnica mi je rekla da sam disleksičan. Pitao sam je: „Hoću li morati da se operišem?“ Ona mi je objasnila šta to znači i meni je sinulo: „Da, to je to. A već sam mislio da ludim“.
Nastavio sam da pišem pesme, romane za tinejdžere i razne druge knjige i pravim muziku. I danas kada treba da napišem „čvor“, moram da zastanem i razmislim kako se piše. Ponekad nacrtam nešto što će me podsetiti na reč koja mi je potrebna. Ako ne mogu da se setim kako se piše „pitanje“, stavim znak pitanja i kasnije se vratim na to mesto.
Prvo što primećujem kod knjiga je njihova debljina. Znam da isto rade mnogi mladi ljudi kojima čitanje teško ide. Kada mi je Univerzitet Brunel ponudio da predajem poeziju i kreativno pisanje, znao sam da će moji studenti biti formalno obrazovaniji od mene. Uvek im govorim: „Za dobru ocenu na ovom kursu dovoljna je dobra memorija – ali bez strasti, kreativnosti i individualnosti ocena ne vredi mnogo“.
Danas su ljudi spremniji da prihvate moju disleksiju. Poeziju mogu da govorim pred publikom jer ne moram da je ponavljam uvek na isti način, reč za reč, ali nikada javno ne čitam iz svojih romana. Na književnim festivalima umesto mene čita glumac. Kada bih ja čitao, ne bi mi ostalo energije ni za šta drugo.
Ako ljudi oko vas ne mogu da shvate šta je disleksija, to je njihov problem. Ako ljudi oko mene imaju problem s mojom bojom kože, neću zbog toga početi da razmišljam kako da postanem beo. To je njihov problem, a ne moj, i oni treba da ga rešavaju.
Ako ste disleksični i čini vam se da vas nešto sputava, ne zaboravite: to niste vi. Disleksija je na mnogo načina čovekovo prirodno stanje.
Čitanje i pisanje su neprirodni. Kad pogledate slikovno pismo kao što je kinesko, prepoznaćete znak za ženu jer liči na ženu. Znak za kuću liči na kuću. Kako smo od slika stigli do kuka i kvaka koje predstavljaju glasove?
Zato nemojte zamerati sebi. Ako ste roditelj disleksičnog deteta, nemojte misliti da je to nedostatak. Disleksija nije mera inteligencije: možda je vaše dete genije. Disleksija ljude čini kreativnijima. Kada sastavljate rečenicu i ne možete da pronađete pravu reč, morate da smislite drugi način da se izrazite. To traži kreativnost i jača „kreativni mišić“.
Deca mi ponekad prilaze i govore: „I ja imam disleksiju“. Ja im odgovaram: „To znači da svet vidiš drugačije; iskoristi to kao prednost. Mi disleksični ljudi to možemo – mi smo arhitekti, dizajneri“. Nekada mi se učini da su ponosni zbog toga što smo slični. Ako im to pomaže, odlično. Ja nisam imao podršku kao dete. Zato kažem: „Prokleti nedisleksičari, šta zamišljate, ko ste vi?“
Odlomak iz knjige Creative, successful, dyslexic: 23 high achievers share their stories (Kreativni, uspešni, disleksični: 23 uspešne priče), ur. Margaret Rooke.
Benjamin Zephaniah, The Guardian , 02.10.2015.
Preveo: Đorđe Tomić
