Dario Džamonja: Uljez
Foto: Google
Spremio sam se tog ljeta da, najzad, odem na Mljet: ostrvo o kojem su mi raja pričala legende.
Kupio sam konzerve, vreću za spavanje, voznu kartu za Dubrovnik, primus, desetak šteka cigara, a bio sam i dobro nafutrovan lovom, ali ne dade mi se!
Šta se desilo?
U Korzu sretnem svog jarana Mostu; bezbeli popijemo "po jednu", a onda naleti Amir: "Jeste li, raja, za partiju remija?"
Što da nismo?!
Amir stanuje u blizini, a meni je voz tek ujutro.
(Sad se više ne sjećam ko je bio četvrti.)
Dogovorimo se, kao i uvijek, da ćemo igrati samo tri partije.
I jesmo odigrali tri, ali dana; propustio sam voz, zaboravio na Mljet, ali sam makar bio dobar k'o konj.
U neko doba noći, natečenih očiju, pred kojim se samo smjenjuju štele i forštele, grla izribanog bezbrojnim popušenim cigare tama, vraćam se u svoj stan "otvorenog tipa", a tamo - dernek.
Puna kuća ljudi, muzika piči do daske, nekakav momak slika mural na zidu, a jedina faca koju prepoznajem je Ranko Ilić.
Pijem pivu i svalim se na kauč i zamolim: "Raja, nisam tri noći spavao - možete li malo smanjiti muziku?"
Istom mi prilazi neka bradata spodoba i kaže: "Koji si ti kurac ovdje da određuješ?"
Prikupim zadnja zrnca snage, dignem se, otrgnem ručicu gramofona i bacim je kroz prozor i istjeram sviju van. (Bar sam tako mislio da sam istjerao "sviju".)
Vjerovatno sam spavao dvadeset i četiri sata u komadu, a kad sam se probudio u fotelji sjedi jedna gromada od čovjeka, momka, ne znam kako bih ga nazvao, zubima otvara pivo i predstavlja se: "Ja sam Sejdin. Sejdin Mulabdić."
Iz potpune gluposti, ja prihvaćam flašu, pa se i ja predstavljam u vlastitom stanu: "Ja sam Daco. Dario Džamonja."
Gleda on mene svojim zelenim očima, gledam ja njega svojim krmeljivim očima, ispijamo pivo za pivom, ja se dižem da navijem neku ploču, a onda se sjetim da sam gramofonsku iglu zafrljacio kroz prozor...
I, tako - razgovoru nikad kraja, dok on ne muknu: "Daco, je l' tako? Bi li ja mogao stanovati kod tebe?"
Mozak mi je još sparušen od onih silnih handova koje sam opalio i stoja u koje sam uletio, pa kažem:
"Jebiga, izgleda da već stanuješ."
Dodajem da može, ali samo dok sam ja na putu (još me drži furka Mljeta). Ja rijetko pitam ljude ko su i šta su, čime se bave, ali tek da bih razbio neugodnu tišinu, postavljam pitanja i saznajem da je iz Dervente, da studira književnost i, na moj neopisivi užas, da se bavi pisanjem: "Samo mi je još jedna budala trebala: sad će izvaditi bunt nikad objavljenih pjesama, priča, romana i čitati mi ih naglas", mislim se u sebi.
Ali, kažem, s velikim naporom da to iskreno zvuči: "Lijepo je to."
Na moje iznenađenje, on ne počinje recitovati nego mi upućuje jedno potpuno neočekivano pitanje: "Znaš, tene su mi se raspale: imaš li koji dinar da mi posudiš - vratiću ti od prvih para."
Gledam ga kao ludaka (što i jest), uljeza koji je ušao u moj život i još ima muda da mi traži pare, ali pomislim, sa svom onom gutom para u džepu, da je mogao, dok sam ja bio u komi, da me izbunari i nestane bez traga i glasa...
Vidim njegova enormna stopala i sjetim se da je Zdravko Čečur ostavio par Convers patika, pa mu ih nudim da ih proba.
Savršeno mu pristaju.
* * *
Naravno da tog ljeta nisam otišao na Mljet: pretvorilo se sve to (uz svu lovu koju sam imao) u jednu orgiju pijančenja po praznim sarajevskim kafanama i ždranja nepodgrijanih konzervi koje sam bio pripremio za Mljet.
Sejdina sam rijetko viđao. Nekako smo se mimoilazili u stanu - viđali smo se po kafanama, mahnuli jedan drugom za pozdrav, ponekad popili piće zajedno, a onda se razilazili.
Ali, svejedno, kad god bih došao kući, provjeravao bih ima li ga u njegovoj sobi, a kad ga ne bi bilo (jer je znao provesti noć i negdje drugdje), osjećao sam da mi nešto nedostaje - bilo to blago hrkanje, glasno disanje, pljuskanje vode u kupatilu kad se tušira hladnom vodom i, s merakom, ispušta "brrr", a ponajviše osjećaj da nisam sam, da živim sa živim bićem...
Kao što rekoh, bilo je ljeto i grad je bio pust, ali sam, ipak, znao nahvatati poneku prolaznu žensku...
Valjda isprovociran zvukovima koji su dolazili iz moje sobe, Sejdin me jedno jutro upitao:
"Daco, mogu li ja dovesti svoju curu? Pravu curu."
"Jedino ako je nećeš isjeći na komade i ispeći u rerni ili je baciti kroz prozor."
Biljana je postala stalni posjetilac i ja sam se osjećao mnogo bolje u njenom (njihovom društvu): em su zračili ljubavlju, koja je meni nedostajala, em je Bilja pravila najbolju musaku od patlidžana, a moja beskorisna i besmislena lutanja po noćnim kafanama su se drastično smanjila, jer sam, sad na moju inicijativu, tražio od Sejdina da mi čita svoje priče (u međuvremenu smo otkrili da imamo slične ukuse što se tiče književnosti), koje nisu bile loše, ali, ponekad, "preintelektualne".
Pitao je i on mene da pročita neki moj rukopis, a ja sam odgovarao:
"Pročitaćeš kad bude objavljen - pisanje bez objavljivanja je kao pišanje u more." (Baš u to doba sam bio urednik Lica i primio pismo od neke nadobudne pjesnikinje u kojem ona kaže da piše pjesme, "ali samo za sebe", a, svejedno, interesuje se da li bi ih mogla objaviti?!)
Sejdin je došao jednog dana, sav ozaren:
"Daco, ženim se s Biljom. Hoćeš li mi biti kum?"
I, tako, stajao sam tamo u Opštini sretan što prisustvujem njihovoj sreći, a nesretan što ću se opet gušiti u moru svoje samoće.
