Dalje od lavirinta i večnosti...

Horhea Luisa Borhesa svi pamte kao pisca opsednutog vremenom, večnošću, beskrajnošću, sudbinom, ogledalima, lavirintima...

U junu ove godine je u celom svetu obeležena 30. godišnjica smrti argentinskog pisca koji je maštom prevazišao svoj nedostatak vida.

Često se govori o njegovim najvećim delima – o delu „Maštarije“ (Ficciones) i delu „Alef“ (El Aleph), o njegovoj filozofskoj produbljenosti i vidu koji ga je izdao, ali se takođe govori i o njegovim suprotstavljenim političkim stavovima, o vezi sa mladom sekretaricom Marijom Kodama i o Nobelovoj nagradi koju nikad nije dobio (a mnogi kažu da je zaslužio).

Sa druge strane, postoje i segmenti života i dela Horhea Luisa Borhesa (Buenos Aires, 1899 – Ženeva, 1986) koji su manje poznati. Predstavljamo vam neke od njih.

1. Nije se rodio slep:

Borhes je oslepeo od bolesti koju je nasledio od svog oca. Kako se može zaključiti iz prepiske njegove majke, Leonor Asevedo de Borhes, slepilo nije nastupilo iznenada: „Bez dramatičnih momenata, bolest se širila od 1899. godine, kao usporeni sumrak koji je trajao više od pola veka“.

Borhesove oči su se „ugasile“ u njegovim kasnim pedesetim godinama. „Džordžijev (Georgie) vid što je bio jedan od piščevih nadimaka se ne popravlja, a najgore od svega je što sebe polako počinje da ubeđuje u to“, 1956. godine je napisala Leonor, koja se takođe pomirila sa sudbinom svog sina.

Međutim, slepilo ga nije sprečilo da nastavi sa svojom karijerom pisca i govornika, kao ni da uči strane jezike. Nije napustio ni čitanje: drugi su mu čitali naglas.

2. Nikada nije napisao roman:

Borhes je pisac koji je svoje stvaralaštvo zasnovao na tradiciji XIX veka. Zanimale su ga filozofija, teologija, matematika i mitologija. Iz njegovog pera su proizašle priče, poeme, eseji i književne kritike. Budući da je bio minimalista, izbegavao je roman jer mu se činilo da je podređena književna vrsta, čak i da zaslužuje prezir.

Prema njemu, pisanje ove književne vrste zahteva uvođenje mnoštva elemenata koji nisu vezani za samu radnju. „Kada bih počeo da pišem roman, mislim da bih shvatio da se radi o gluposti i da ga ne bih napisao do kraja“, izjavio je jednom prilikom.

3. Od malena je bio prevodilac i iza sebe je ostavio dela na engleskom jeziku:

Borhesova baba je bila Engleskinja, a njegov otac, Horhe Giljermo Borhes, odrastao je govoreći Šekspirov jezik. Na taj način je od malena bio u kontaktu sa engleskim jezikom. U devetoj godini je na španski jezik preveo delo Oskara Vajlda, „Srećni princ“, mada bi se moglo reći da ga je zapravo ponovo napisao, jer se „Džordži“ uvek koristio slobodnim prevodom. Verovao je da konačna verzija može da prevaziđe original.

Pored toga, Borhes je ostavio i originalna dela na engleskom, kao što su On his blindness i Two English poems.

4. Mrzeo je fudbal:

Za najpopularniji sport, Borhes je govorio: „Fudbal je estetski ružan. Jedanaest igrača protiv drugih jedanaest koji trče za loptom - nije naročito lep prizor“, „Popularan je jer je i glupost popularna“ ili: „Fudbal sam po sebi nikoga ne zanima. Ljudi nikad neće reći ’Kako sam lepo popodneo proveo, kako lepu utakmicu sam odgledao, ali naravno da je moja ekipa izgubila’. Neće reći jer je rezultat jedino što ih interesuje. Ne uživaju u samoj igri“.

5. Sa Pinočeom se sastao istog dana kada su ubili Leteliera:

U znak počasti, Borhes je 21. septembra 1976. (istog dana kada je u Vašingtonu izvršen atentat na čileanskog šefa diplomatije Orlanda Leteliera) od predsednika Augusta Pinočea primio doktorat Univerziteta u Čileu.

U jednom govoru, zbog kog se kasnije pokajao, rekao je: „U ovoj epohi anarhije znam šta se nalazi ovde, između Kordiljera i mora, jedna jaka otadžbina (...) Čile, ova regija, ova otadžbina, koja je u isto vreme i jedna duga otadžbina i časni mač“. Kasnije se sastao sa Pinočeom koga je okarakterisao kao „izvrsnu osobu“.

6. Bio je velika inspiracija za roman „Ime ruže“:

Nije tajna da se pokojni italijanski pisac i mislilac, Umberto Eko, divio Borhesovom delu. Otuda, Eko je priznao javnosti da je ubica njegovog najpoznatijeg dela, „Ime ruže“, posvećen argentinskom piscu. Sličnost sa Borhesom se može primetiti od imena lika, pa do njegovog stanja: zove se Horhe de Burgos, starac je slabog vida i upravlja bibliotekom opatije u kojoj se dešava serija zločina.

Horhe Luis Borhes je oslepeo u završnom delu svog života i poslednjih osamnaest godina, od 1955. godine, bio je direktor Nacionalne biblioteke Argentine.
Njegova priča „Biblioteka iz Babela“, koja je deo zbirke „Maštarije“, očigledno je poslužila kao inspiracija za tajnu biblioteku koju Eko opisuje u svojoj knjizi i koju na kraju guta plamen.

U njoj Borhes kaže: „Univerzum (koji drugi nazivaju Bibliotekom) se sastoji iz nedefinisanog, ili možda beskonačnog, broja heksagonalnih galerija“. Kada su Umberta Eka pitali zašto je alterego argentinskog pisca zao, odgovorio je: „Dopadala mi se ideja o slepom bibliotekaru, kome sam dao skoro isto ime kao Borhesovo. Ali, kada sam birao ime, nisam znao da će da spali biblioteku“.

Izvor: BBC mundo

Prevela: Tijana Pavlović, iSerbia