Crveno i crno – Knjiga koju su voleli Niče i Sartr
Radnja knjige Crveno i crno, koju mnogi karakterišu kao prvi realistički, ali i prvi psihološki roman, smeštena je u drugu deceniju XIX veka, u period Burbonske restauracije koja je usledila nakon Napoleonovog pada. Glavnom junaku, zgodnom i ambicioznom Žilijenu Sorelu, upravo je Napoleon idol.
- Fridrih Niče je bio veliki ljubitelj Stendalovog romana Crveno i crno. Izjavio je da je otkrivanje Stendalovih knjiga bila prava sreća za njega, pozicionirajući ovog autora rame uz rame sa Dostojevskim.
- Andre Žid je za Crveno i crno rekao da je ispred svog vremena, da je namenjen čitaocima XX veka, veka kome je sam Andre pripadao, a roman je izdat 1830. godine.
- Žan Pol Sartr u svojoj drami Prljave ruke glavnom junaku daje pseudonim Žilijen Sorel, što je ime glavnog junaka ovog Stendalovog romana.
- Džojs Kerol Outs priznaje da je na stvaranje njenih dela i junaka umnogome uticao upravo roman Crveno i crno.
- Ne treba ni spominjati da se ovo Stendalovo delo često nalazilo na „crnim listama“ subverzivnihknjiga i bilo zabranjivano širom sveta, što je svakome ko voli da čita dovoljan razlog da bar baci pogled na ovu knjigu i vidi šta je to u njoj plašilo svetske moćnike.
Vrlo verovatno je razlog straha – Žilijen Sorel.
On je odlučan da se uzdigne iznad banalnosti provincijske svakodnevnice. Kako je Crveno i crno i neki vid Bildungsromana, Žilijen odlaskom iz provincije i dolaskom u Pariz uviđa da se to „uzdizanje“ mora odigrati pod određenim pariskim socijalnim i političkim pravilima koja tek treba da nauči, usvoji i uspešno primeni.
Tako u Žilijenu ima onoga što se može prepoznati kod Balzakovog Rastinjaka, ali i kod RaskoljnikovaDostojevskog. Sva trojica se bore sa pokvarenošću, izvitoperenošću, izokrenutošću društva, dvoumeći se između revolta i prilagođavanja, a pokušavajući da očuvaju izvorno herojstvo i izvornu čistotu u sebi.
Ispitivanje granica sopstvene moći i jasno čitanje i razumevanje sveta oduvek je ono što plaši velike igrače u svetskom balu taštine i pokvarenosti.
„Gospodin Valeno je mesnim bakalinima na neki način rekao: „Dajte mi dvojicu koji su najgluplji među vama“; sudijama: „Pokažite mi dve najveće neznalice“; lekarima: „Imenujte mi dva najveća šarlatana.“ A kad je skupio najbestidnije iz svakog poziva, rekao im je: „Vladajmo zajedno.“
„U devetnaestom veku, kad moćan i otmen gospodin susretne hrabra čoveka, on ga obično ubija, progoni, zatvara ili ponižava tako da ovaj u svojoj ludosti umre do tuge.“
„Teško onome ko se istakne!“
„Putnik koji se upravo popeo na strmu planinu seda na njen vrh i nalazi savršeno zadovoljstvo u odmaranju. A da li bi bio srećan kad bi ga primorali da se uvek odmara?“
„Morate paziti da se vaša savest čuva ove slabosti: preterane osetljivosti prema taštom sjaju spoljašnjeg sveta.“
„U njihovim očima on je imao ovaj veliki nedostatak: on je mislio, on je rasuđivao svojom glavom, umesto da se slepo pridržava autoriteta i primera.“
„Uzalud je Žilijen pokušavao da se pravi sićušan i glup, on nije mogao da se dopadne, isuviše je bio drukčiji od ostalih.“
„Mora li čovek koji hoće da sa zemlje odagna neznanje i zločin prohujati kao vihor i činiti zlo samo slučajno?“
„E, gospodine, roman je ogledalo što se nosi po velikom putu. Ono u vašim očima odražava čas nebesko plavetnilo, čas blato po kaljugama na putu. A vi bi da čoveka koji u kotarici nosi ogledalo optužite kao nemoralna! Njegovo ogledalo pokazuje blato, i vi optužujete ogledalo! A bilo bi bolje kad biste optuživali veliki put na kome se nalazi kaljuga, ili još pre nadzornika puteva koji dopušta da se skuplja voda i stvara kaljuga.“
