Brukova odbrana Šekspira

Stara je boljka dokonih profesora da komplikuju jednostavne i mistifikuju očigledne stvari. Možda to čine kako ne bi morali da raspliću ono što nam je doista zamršeno i mutno predstavljeno.

Piše: Zlatko Paković

Na sirotog Vilijama Šekspira iz Stratforda okomila se učena gospoda plemenitog statusa vrlo brzo posle njegove smrti, ne samo da razotkrije kako on nije autor tih silnih drama za koje držimo da jesu njegove, nego i da dokaže da jedan takav kao što je Šekspir, s poreklom koje se za njim vuklo i usporavalo ga, a nije ga katapultiralo, s makar-kakvom školskom spremom-nespremom, ni u snu najpijanijeg prevaranta ne bi mogao biti autor „Hamleta“, ili, ne daj bože, „Kralja Lira“, niti tridesetak ostalih dramskih dela koja mu pripisuju samo naivčine, ili takvi kao što je on.

Od tada pa do dana današnjeg, tokom četiri veka, oni koji su Šekspiru oduzimali ono što mu niko drugi ne bi mogao dati, prenebregavali su smerno nepobitna svedočanstva Šekspirovih savremenika, pre svega, kolega i saradnika, o njegovom životu i radu.

Dovoljno bi bilo samo ono pisano svedočenje Bena Džonsona, velikog meštra dramske književnosti (koji umalo nije izgubio glavu zbog te svoje veštine u politički nekorektnom komadu „Ostrvo pasa“), koji je sa Šekspirom provodio vreme i u pozorištu i u birtiji, na dvoru i drugim javnim kućama.

Ta pravovremeno obnarodovana pohvala Bena DŽonsona, svedoka i učesnika, nad mrtvim drugom, već je dovoljna da zapuši usta onima koji ne mogu razumeti da „genije može da se uzdigne i u najskromnijim okolnostima“, kako, protiv optužbe na Šekspira, kaže Piter Bruk.

Upravo to je druga stvar koju uočavamo kod onih koji naprosto ne veruju u činjenicu da je šekspirovske komade pisao niko drugi do Šekspir, i ona je klasne prirode, naime, klasna je predrasuda.

Kako neko tako skromnog porekla i tako skromnog obrazovanja može pisati ono što je prepuno mudrosti, s toliko citata, parafraza i, dakako, najprodornijih uvida u dijaloge duše i monologe politike?

Pri tom, zaboravlja se da isti taj koji je pisao s takvom erudicijom o filozofskim temama, s jednakom veštinom piše i o životu i mudrosti prostog puka, čija je životna filozofija ne samo najbolja filozofija nego i najživotnija, puna ne samo smisla nego i humora i erosa, kojim se podstiče i imaginacija i pobuna.

U jednom poglavlju obimom nevelike knjige ogleda o temama u najizvođenijim Šekspirovim komadima i praktičnom rediteljskom radu na njima, koja se zove „Suština milosrđa“, veliki reditelj Piter Bruk, pozabavio se i ovim deplasiranim, ali nikad malaksalim pitanjem o autoru Šekspirovih drama, i podastro najlepšu moguću odbranu Šekspira koja se zamisliti može.

Pošao je Bruk iz praktične suštine pozorišne situacije. Uzmimo da je neki erl i pisao ono što je Šekspir potpisivao.

I šta zatim?

Dođe tako Šekspir na probu i radi na sceni s glumcima prema tekstu koji je doneo, a onda, kako to uvek biva, neki glumac veli, pa ja ne mogu da stignem da promenim kostim, moraš tu da napišeš monolog drugom liku, ili neku kratku scenu, ali dovoljno dugu da se preobučem!

I šta sad?

Ili, kaže glumac, pa tako nešto ne može reći lik koji igram, to je kontradiktorno.

I šta sad?

Ovo je predugačko, ponavlja se, ovo je prekratko, nejasno!… Sme li, može li Šekspir tu odmah da reaguje, kako to obično biva kad je reditelj i autor komada, ili mora brzo da uzjaše konje i odleti do imanja onog istinskog autora, erla, i zamoli ga za ispravke (na koje bi ovaj, dakako, najpre morao pristati), pa se, opet krišom, vrati na probu.

Situacija je nemoguća i komična.

Ona bogato pokazuje kako je siromašno znanje o samom pozorišnom procesu, o radu u pozorištu, kod onih koji Šekspiru oduzimaju autorstvo nad njegovim vlastitim komadima.

„Izvinite, akademici, ali da ste ikad prisustvovali procesu proba, drugačije biste razmišljali“, kaže Bruk.

U istoj knjizi, Bruk je napomenuo i ovo: što se tiče Šekspirovog znanja, zaboravlja se prosta činjenica da je „nivo obrazovanja u vreme vladavine kraljice Elizabete bio izuzetno visok.

Postojalo je zakonsko pravilo da nijedno dete sa sela ne treba da bude uskraćeno u klasičnom obrazovanju u odnosu na sinove aristokrata.

U statutu škole u Stratfordu piše: ‘Svakojaka deca da budu podučavana, bez obzira da li su njihovi roditelji vrlo siromašni, a dečaci vrlo nesposobni’.“

Genijalan u pisanju, Šekspir je, neminovno, genijalan i u učenju. Sve što je saznavao – a saznavao je ne samo iz stratfordskih lekcija o antičkoj književnosti, mitologiji i istoriji, nego i iz brojnih knjiga koje je celog života gutao, kao i iz razgovora koje je živo vodio ili čuo u tako različitim prilikama – vibriralo je u Šekspirovoj kreativnoj imaginaciji i stvaralo dotad nečuvene sinapse između „onog niskog – prljavštine, smrada, bede svakidašnjeg postojanja“ i onog „finog, čistog i uzvišenog“, metafizičkog.

Bilo je to ne tek povezivanje naizgled kontradiktornih pojava, nego, kudikamo više od toga, razotkrivanje tajnih veza između naizgled kontradiktornih pojava: između morala i sjaja na dvoru, između crvotočnog mesa i teološke dogmatike, između poštenja i pogubljenja, između biti i ne biti, između herojskog suprotstavljanja nepravdi i zbunjene volje koja kukavički trpi tlačenje, omamljena snom svojih gospodara.

Danas