Branko Ćopić - Basna o vuku i vučićima
Poslije svih bitaka i pobjeda bio je riješio da sad, u starije dane, mirno živi i da odgaja svoju djecu, male vučiće.
Smjelo se borio i nadaleko pročuo Mrki vuk. Neustrašivo se probijao u najmračnije šume, zalazio u duboke klance, prodirao kroz trnovit gust čestar. Tako hrabar i uporan, upoznao je dobro čitav svoj zavičaj i naučio da savlađuje prepreke. Pukla mu slava na sve strane.
-Gledajte, ovo je vuk slobodar! Njemu je čitav svijet otvoren – pričale su životinje svojoj djeci.
Boreći se i slobodno živeći, Mrki vuk svašta je u životu vidio i svašta naučio. Zato je svoje veliko iskustvo platio sa bezbroj rana. Koža mu je bila puna ožiljaka, na vratu i nogama strašni tragovi razbojničkih zuba, jedno uvo razderano, rep kus.
– Lijepo su me udesili! – U šali, ali ponosito, gunđala je stara vučina sjedeći pred svojom kućom. Poslije svih bitaka i pobjeda bio je riješio da sad, u starije dane, mirno živi i da odgaja svoju djecu, male vučiće.
A vučići se igraju po dvorištu oko kuće, zaviruju u obližnje žbunje i eto ih natrag, ocu. Dosađuju mu pitanjima:
– Tata, tata, šta ima tamo u čestaru?
– A šta se krije iza brda?
– Tata, šta ono huči u klancu?
Muči se stari vuk, priča im, objašnjava, ponekad izmišlja i plaši ih, ali djeca kao djeca – vuče ih srce da i sami, slobodno, zavire u nepoznat svijet.
– Tata, tatice, pusti nas da malo prošetamo po okolini. Ništa se ne boj!
Stari vuk samo zagleda i liže rane koje je zadobio živeći u slobodi i probijajući se kroz goru i divljinu, pa u sebi misli:
– E, dječice moja, za vas neiskusne opasna je sloboda. Zalutaćete, nastradati. Najbolje će zato biti da ja vama malo-pomalo slobodu dajem, da vas postepeno privikavam na tu opasnu stvar.
Što smislio to i učinio. Oko čitave kuće podiže vujo prilično prostranu ogradu i onda reče djeci:
– Evo, sad se slobodno igrajte unutar čitave ove ograde. A koji li mi samo proviri napolje ili pokuša da preskoči na drugu stranu, dobiće batina.
Djeca kao djeca. Dugo se igrala i jurila po čitavoj ogradi, a onda je mali Sivko radoznalo promolio njušku kroz jednu rupu na plotu, pa će ostalima:
– Kako bi bilo da se malčice prebacimo na drugu stranu? Baš me želja vuče da se malo na slobodi poigram.
– Pa i ovdje je sloboda, u ogradi, to kaže tata! – ljutito ga opomenu brat Režalo. – Neka znaš, tužiću te što si nas zvao tamo gdje je zabranjeno.
Stari vuk izgrdi nemirnog Sivka, a Režala pred svima pohvali: – Ovo je dobro i poslušno tatino dijete. Na negaj se ugledajte.
Prolaze tako dani, vučići se naigrali, mali i narasli, pa im u ogradi otješnjalo i dosadilo.
Pomalo počeli da gunđaju. Jedino Režalo na sva očeva pitanja stalno odgovara:
– Divno je u ogradi! Baš ti hvala, tatice, što si nas zaštitio od suvišne slobode i nestašluka.
Stari vuk ipak je uvidio da je u ogradi djeci pretijesno, pa staru ogradu poruši, a podiže novu, mnogo širu i prostraniju. Zahvatio je njome dio Šikare, jedan potočić, krajičak šume.
– Evo vam, djeco, još više slobode! Nadam se da nećete zloupotrebiti. Ne ulazite neoprezno u potok, možete se utopiti. Ne jurite se ludački po šikari da ne izderete krzno. Šume se čuvajte, zalutaćete u mraku.
– Nešto veselije nastaviše vučići da se igraju. Prokrstariše nove terene uzduž i poprijeko, zaviriše u svaki kut, ali ubrzo osjetiše da im i nova ograda pomalo smeta, nekom više, nekome manje. Vuklo ih je srce da vide šta ima dalje, s druge strane.
Naravno, prvi se odade nemirni Sivko.
– Uh, da vidite krasne šume s druge strane ograde! Ja sam se provlačio·kroz jednu rupu pa sam vidio.
Tu njegovu neopreznu izjavu čuo i podmukli Režalo, pa istog trenutka odjuri ocu.
– Tatice, Sivko se provlačio kroz ogradu, Radoznalko virio kroz rupu, a Skočko im se divio!
Sva tri prestupnika bila su kažnjena, već prema težini krivice, a Režalo i ovaj put pohvaljen kao disciplinovano i poslušno dijete.
Stari vuk opet se dade u duboke misli. Mislio je, mislio, pa spopade sjekiru, poruši staru ogradu oko kuće i podiže novu, mnogo prostraniju. Bio je u njoj čitav jedan brežuljak, pa nekoliko gajeva, dolina, malo jezero. Kad je završio posao, on zadovoljno protrlja ruke.
– Oho-ho, sad će moja dječica imati vrlo široku slobodu! Samo da se njom pamento koriste. Zaista, obradovaše se mali vučići. Režalo, iako se malo pribojavao ovolikog slobodnog prostora, ipak ispjeva pjesmicu u počast svog darežljivog tate.
Tekle su tako godine, vučići rasli i razvijali se, a otac vuk proširivao ogradu. Najzad, jednoga dana, stari ratnik riješi se da sasvim poruši ogradu.
– Valjda su se već pripremili za potpunu slobodu u ovim mojim razumnim ogradama. Nek se sad sami snalaze i ocijene dokle mogu i smiju da idu.
Uze vučina da ruši ogradu, kad utom dopade Režalo sav zabezeknut.
– Šta to radiš, tata? Čujem da potpuno uklanjaš ogradu.
– Tako je, sine. Evo vam puna sloboda.
– Ludo radiš, oče! – povika Režalo. – Sve će nas upropastiti ta nesrećna sloboda. Možda nas iza ove ograde čekaju strašne stvari, nećemo se snaći u nepoznatu svijetu.
– Pa borite se kao i ja, tražite, osvajajte pravu slobodu.
– Zašto da se izlažemo opasnosti? – dočeka Skočko. – Možemo u slobodi učiniti neku glupost, pa ćeš nas poslije grditi. Bolje je zato da ja sjedim kod kuće, tebi uz koljeno.
– Uh, uh, i ja se bojim slobode!- zaskiča Radoznalko. – Nekad su me te stvari privlačile, a sad nemam više hrabrosti. Volim da živim po tvojim savjetima.
– O, djeco moja, djeco! – zaprepasti se stari vuk. – Ja sam vam pažljivo poklanjao malo po malo slobode da se navikavate na nju, da vas poštedim rana i stradanja koje sam ja proživeo dok sam se za nju borio, a vi sad... Vi postadoste kukavice, plašite se slobode, bježite od nje!
– Pa baš i ne bojimo se svi! – lukavo i obješenjački dočeka Sivko.
– Aha, znači da si se bar ti naučio slobodi u ovoj mojoj ogradi?! – obradova se otac vuk.
– Ne, nisam tu – odvrati vučić.
– Pa gdje onda? – začudi se vučina.
– Izvan ograde! – izbaci Sivko kao iz puške.
Tajno sam je preskakivao, i...
– Šta?! – zabezeknu se otac vuk. – Nevaljalče jedan, zar se ti nisi bojao da preskačeš moju ogradu?!
– Da sam se bojao toga, bojao bih se i slobode! – odrešito reče vučić.
– Ama, od kakvog li si buntovnika to naučio?! -zareža stari vuk.
– Od tebe, tatice! – mirno odvrati Sivko. – Znašli kako si ti nekad ...
Ljutito sijevajući očima, otac vuk mjerio ga je nekoliko trenutaka već spreman da ga oštro kazni, ali se onda sjeti sebe i krenu natrag gunđajući:
– Eh, da sam i ja u svemu slušao svog oca, bio bih danas pokorna mirna kuca, ili, još gore, nekakvo podmuklo gadno psetište kao... kao...
On se brzo obazre oko sebe da nađe kakvo pogodno poređenje, pa ugledavši svog doušnika Režala, samo dreknu:
– Kao ovaj moj izrod!
I odvali svom dojučerašnjem sinu miljeniku takvu moćnu zaušnicu kao da kažnjava i samog sebe. Zbog svih onih svojih opreznih ograda.
Impulsportal