La Mélancolie, foto: Wikimedia Commons
Ima jedno pitanje koje, naglas ili u sebi, postavljamo više puta na dan, i mnogo, isuviše puta u životu. Zašto ljudi pate? Zašto bol postoji?
Ovo pitanje ukazuje na stvarnost od koje nije moguće pobeći. Svi pate. Iz jednog ili drugog razloga, srce svakog čoveka krvari i svi uzaludno pokušavaju da uhvate sreću koju doživljavaju kao neprekinuti sled užitaka i zadovoljstava.
U sećanje mi se vraća jedna poučna budistička priča koja je na mene uvek ostavljala utisak; u knjigama se pojavljuje pod naslovom „Zrno gorušice“. Ukratko, priča pripoveda o boli jedne majke koja je izgubila dete, ali ipak veruje da će ga vratiti u život zahvaljujući Budinim magijskim umećima. On ne obeshrabruje majku; samo traži od nje da mu, za uskrsnuće svog sina, pribavi zrno gorušice iz kuće koja ne poznaje nesreću… Kraj priče je jasan: zrno gorušice, to toliko posebno zrno, neće nikada pronaći, a majčinska bol će delimično biti ublažena kada otkrije koliko su brojne i teške patnje svih ostalih ljudi.
Međutim, činjenica da svi ljudi pate ne otklanja i ne objašnjava stvarnost patnje. Ponovo se pitamo: zašto?
Stara učenja – starija i od pomenute priče – pomažu nam da proniknemo u zamršeni lavirint bola.
Uopšteno, ukazuje nam se da je patnja posledica neznanja. Tako dodajemo bol na bol, odnosno, događajima koji su bolni sami po sebi, dodajemo nepoznavanje uzroka koji su doveli do tih događaja: nismo sposobni da dopremo do korena stvari da bismo otkrili duboko poreklo onoga što nas muči; jednostavno, ostajemo na površini boli, tamo gde se najviše oseća, tamo gde najviše dolazi do izražaja nemoć da izađemo iz zamke. Ne poznajemo uzrok onoga šta nam se događa i ne poznajemo sebe, što, kada se sabere, udvostručuje našu nesposobnost da pozitivno delujemo.
Osim toga, ne poznajemo ni druge osnovne zakone Prirode čime još jednom, iz neznanja, uvećavamo sopstveni bol. Morali bismo znati da nijedan bol nije večan, da nijedan bol ne opstaje kada mu se suprotstavi konstruktivna volja. Ništa, ni bol ni sreća, ne mogu da traju večito u istom stanju. Treba naučiti dakle, da „žongliramo“ vremenom kako bismo pronašli jedan od mogućih izlaza iz lavirinta.
Bol zbog onoga što će uslediti nema mesta u sadašnjosti, jer da je to beskorisna patnja, prevremena i možda bezrazložna. Istina je da budućnost već počinje da se gradi u sadašnjosti, ali je takođe istina da je strah od budućnosti seme budućih nesreća, dok čvrsta i pozitivna volja otvara prostor za povoljnije okolnosti koje takođe mogu da počnu da se stvaraju u sadašnjosti.
Bol zbog onoga što se desilo je poput pokušaja da zadržimo telo preminule drage osobe u kući, neprestano ponavljajući da ona nije umrla, hiljadu puta upirući oči u nepostojeću stvarnost tela, a zanemarujući onu drugu, duhovnu stvarnost koja postoji.
A što se tiče bola u sadašnjosti, to je samo oštar bol koji ubrzo zaranja u prošlost kako bi ustupio mesto budućnosti.
Iz tog razloga jedan mudrac je rekao da su ljudi u stanju da pate tri puta zbog iste stvari: dok čekaju da se desi, dok se dešava i nakon što se desila. Time se potvrđuje teza da je „neznanje majka svih boli“.
Za istočnjake, nastavljajući u duhu budističke poučne priče, „bol je prenosilac svesti“, što bi značilo da svaka patnja u sebi sadrži pouku neophodnu za naš razvoj.
Bol je ono što nas obavezuje da zastanemo i upitamo se o prirodi stvari. Bez bola, nikada ne bismo rekli ono što inače često ponavljamo: „Zašto meni?“, da bismo potom zaključili da se to ne dešava samo „meni“… Bez bola, nikada ne bismo pokušali da proniknemo u skrivene zakone koji pokreću sve stvari, događaje i ljude.
Ako samo malo bolje pogledamo, videćemo patnju: pati seme koje se raspukne kako bi iz njega izraslo drvo, pati led koji se otapa na toploti ili voda koja se ledi na hladnoći, a pati i čovek koji, da bi evoluirao, mora da strgne staru kožu svoga zatvora od materije.
Međutim, iza svih tih patnji skriva se nepoznata sreća: ostvarenje semena, vode, ljudske duše, dok usred tame otkrivaju pouzdano svetlo vlastite sudbine.
Delija Steinberg Guzman, iz knjige Svakodnevni heroj
nova-akropola.rs
