Besnilo Borislava Pekića kao slika čovečanstva
Malo je knjiga koje su u sebi zatočile bolest. Iako se početak dela BesniloBorislava Pekića odnosi na klicu koja razara moždano tkivo i od čoveka pravi krvoločnu životinju kojoj se razum upokojio, a moralna načela istrulila u sveopštom rasulu, u nastavku je sve teže razlučiti ljude zaražene mutiranim virusom besnila od ljudi čiji je bes iskonski usađen u sam gen još od postanja.
Široki spektar pandemonijuma se sužava u jednu jezgrovitost, u jedan primordijalni uzrok ljudskih nedaća – nemogućnost saživota ljudskih jedniki, koji je još veći i još destruktivniji pod svetlom činjenice da ljudska zajednica i dalje traje.
Apsolutnost etike se kroz istoriju dokazuje kao najtananija kategorija, koja se pri najmanjem dašku vetrova bremenitih zlom, rastače u gradivne delove, a zatim sastavlja u svog antipoda, razjarenu alu koja se hrani krhotinama ljudske logike koju je čovek upregao da bi sebe u svojim očima uzdigao do božanstvenih prostora.
Lađa istorije je pretovarena ovakvim nepočinstvima, i zaista nije potrebno, a ni moguće sve ih pobrojati. Poput skamenjenog Atlanta čiji se lik gubi u prozračnoj beskrajnosti Urana, a čija pleća drthe pod neizdrživim teretom, i na istoriji sedi ljudski razum koji pokušava da objasni sebi zašto je tako razuman sve to počinio.
S druge strane, čovek je Antej koji bi se otisnuo u nepostojanje, čim bi mu se izmaklo sigurno tlo istorije pod nogama. Nije li strašno da nas ljudskim čini baš neodvojivo vezivanje za ono neljudsko što smo iznedrili? I možda je Tvenov Tajnastveni stranac bio u pravu kada je naš moral na onako strahovit način obezvredio.
Bilo da je u pitanju londonski aerodrom zaražen neizlečivim virusom, bilo da je posredi celokupni ljudski rod impregiran neizlečivošću postojanja, pažljivim posmatranjem oba uzroka nailazimo na jednu zaprepašćujuću travestiju – Haos se predstavlja za Kosmos.
A možda nam još samo to i daje nadu u Sutra, jer je Juče svojim rukama uništili.
Piše: Vuk Relić
