Bela Hamvaš: O duši

Foto: Google

U odnosu na dušu sve je bledo, grubo, sve je teško, sve je nepostojeće. 

Duša je jedina stvarnost, jedina supstancija, nevidljiva, neuhvatljiva, neobeležena, od nje je ceo ovaj veliki svet i ceo ovaj veliki svet samo je njena opsena. Duša sama po sebi nije vidljiva, nije uhvatljiva, nije razumljiva. Jedino što se o duši može reći, posredno, jeste kakva je duša prema duši.

Duša je prema duši budna. Ova budnost je osetljivost na sve što je duša, i nehotično odbijanje svega što nije duša, samo opsena. Što nije duša, što je san, što nije stvarnost, što je nepostojeće, što je samo čarolija, što promine, što se menja, što nije večito, duša je prema tome ravnodušna, nemoćna; i dušu to i ne razume, ne vidi, ne zna, ne može dohvatiti, ne može dotaći. Ali je duša prema duši budna, odnosno osetljiva. Osetljiva na blagost duše, na njenu svetlost, popustljivost, naklonost, čistotu, jednostavnost, lepotu, smirenost. To je osetljivost duše prema duši: ljubav.