Antipoezija i njen otac – Nikanor Para
Antipesnik je srećan čovek, pesnik je prethodno akumulirao svu nesreću sveta.
Ne postoji mnogo tekstova prevedenih na srpski jezik; ne postoji čak ni mnogo toga na internetu, svega nekoliko pesama na nekoliko sajtova. Onaj ko zna španski svakako može opširnije i temeljnije da uživa u njegovom delu, kao što inače i jeste slučaj sa originalima. Fraza – prevod je retko dobar kao izvorna reč. Ali za njega, može biti, prilično nebitna fraza. No.
Da bi se bolje uputio u njegovo delo, ja svakako nisam znao španski tako dobro. Niti sam uspeo da dođem do mnogo prevoda. Ali nekoliko tekstova do kojih sam došao bilo je sasvim dovoljno da potvrdim svoju iznenadnu davnu misao o nečemu što bi moralo da se zove “antipoezija”, a što je, eto, pre mene “patentirao” i jedini se time jasno bavio, tek jedan Čileanac.
Koji je, uz Nerudu, možda i najveće ime čileanske poetske scene.
I koji je par puta, kako kažu, bio blizu Nobela, (za razliku od Nerude koji ga je dobio).
I koji je danas jedan uporan stotrogodišnjak.
Njegovo ime je Nikanor Para. Čileanski pesnik; odnosno, antipesnik. Zvanično, tvorac tog... čudnog književnog pravca, nazvanog antipoezija.
A šta je zapravo antipoezija, zašto i kako je drugačija od poezije, i koja joj je svrha, uloga, namena, kako god; i zašto je ona danas aktuelna ili bi moralo da bude aktuelna?
Odgovor na ta pitanja leži možda u svemu drugom više no u samoj književnosti ili poeziji, i leži već u samom pojmu –anti.
Zašto je to tako i šta to uopšte znači?
Prosto, reč je o prevazilaženju i spajanju. Teza i antiteza da bi se došlo do sinteze, objasni Hegel.
To bi onda značilo da antipoezija kao takva po pitanju aktuelnosti mora biti svevremena, i individualna, ili ako bismo je primenili na Borhesovog Jednog pesnika koji je mozaik svih pesnika od pamtiveka, onda možemo govoriti o posebnom momentu kada se ona javlja kao duh vremena.
Pre tog momenta mora na neki način doći do raskola starog i novog, odbacivanja prošlog kako bi se sadržalo u budućem, prevazilaženja, pa tako i, kaže Para;
“poezija je sa mnom završila”:
Para, dakle, striktno naglašava da je poezija ta koja je završila s njim, nikako ne on sa poezijom.
Zašto je to tako?
“Kad sam bio dete slikao sam kao Da Vinči, i trebalo mi je dvadeset godina da naučim da slikam kao dete”, reče Pikaso.
“Tolstoju je slava bila potrebna samo da bi mogao da je odbaci i zgazi”, zastupa Šestov.
Ne krije li se u ove dve misli deo odgovora na to?
Nije li upravo odbacivanje nečeg (starog) nakon spoznanja krajnosti toga i pristupanje nečemu novom gde će se nešto staro sadržati kao temelj ˗˗dakle ne odbaciti potpuno, već se sadržati kao iskustvo, i ne nepostojati već biti motiv promene˗˗ nije li to dakle ključ razvoja?
I ako je to tako, može li se to tek tako i ostvariti?
Ne, naravno. Zato Para nije završio sa poezijom već poezija sa njim, jer se promena dogodila u samom Pari i bez Parine volje i moći da odlučuje.
Ali da li je to ono što objašnjava antipoeziju? Poprilično.
Antipoezija stoji neminovno kao suprotnost “salonskoj” poeziji, protiv koje se bunio Para. I naravno, između ostalih, malograđanštini i Facebook vernoj publici omiljeni – Bukovski. Jer i Bukovski je to što se po stilu u velikoj meri može nazvati antipesnikom, kao i ko zna koliki broj “bukovštine” nakon i oko njega.
Ali, nije antipoezija stil, niti suprotnost salonskoj poeziji, to je kao da smo rekli da su Zapisi iz podzemlja priča o usamljenom čoveku sumnjivog morala. Nije pogrešno. Samo je plitko.
Šta je onda antipoezija?
Ima Para jedan odličan momenat pesmom, iliti antipesmom Test:
Šta je antipesnik:
prodavac urni i sanduka?
sveštenik koji ni u šta ne veruje?
general koji sam u sebe sumnja?
skitnica koji se svemu smeje,
čak i starosti i smrti?
zlovoljni sagovornik?
igrač na ivici provalije?
narcis koji voli čitav svet?
okoreli šaljivdžija?
namerno tužan?
pesnik koji spava na stolici?
alhemičar modernog vremena?
džepni revolucionar?
sitni buržuj?
šarlatan?
bog?
nevin?
stanovnik Santjago de Čilea?
Podvucite rečenicu za koju mislite da je tačna.
Eto definicije u velikoj meri u svemu tome.
Ne, nema potrebe za stvarnim rešavanjem testa. Para je već dovoljno to uradio samom postavkom.
No, prevazilaženje i spoj, rekosmo ipak. Antipesnik je i Pesnik. Bio. I ostao. Ne postoji tu podela na salonsku i nesalonsku poeziju, to je površno, glupo, dosadno, književno, jalovo.
Postoji podela unutar pesnika, odnosno njegov razvoj. A šta to znači, i zašto je antipoezija bitna i potrebna?
Antipoezija je duhovni proces koji se odvija u biću Pesnika i preko revolta, rezignacije i bunta u njemu se suprotstavlja ljudskim i pesničkim načelima osećanja i osećaja i prelazi u nakaradnu izvitoperenost koja odvodi u duhovni mir. Duhovni mir opet suprotan pojmu duhovnog mira jednog Dalaj Lame, i nalazi se kao još jedna faza u čitavom procesu duhovnog uzdignuća.
Faza sama po sebi već naredni stupanj od prethodnog koliko i paradoks budućeg. Određena sinteza koliko i antiteza.
Bitna je zato što je ona zajednički imenitelj za nešto što je u poeziji prisutno još pre same reči “antipoezija”. A to je pesničko osećanje apsurda. Osećanje uzaludnosti daljeg pisanja i bitisanja.
Bitna je jer je više deo čoveka nego deo stiha. Jer je neophodnost – šta dalje.
Sumatraizam Miloša Crnjanskog, određene misli Nikole Tesle, neke teze ne tako popularnih i/ili potpuno shvaćenih filozofa, (kao i onih drugih) religije istoka, sve su to vrlo povezane stvari koje govore upravo o duhovnom razvoju kao takvom ka kakvom vodi proces antipoezije, pa samim tim se sadrže i u antipoetskim motivima budućeg.
I u svemu tome se krije ili se može kriti dalji odgovor na postavljena pitanja. No, neka to bude misterija još uvek, bar što se tiče ovog teksta gde to nije glavna tema.
U svakom slučaju, ne znamo u kojoj meri je to razumeo Bukovski. Ne znamo u kojoj meri je razumeo otac Para, sveštenik koji ni u šta ne veruje.
Pikaso, koji je svoje slikarstvo nazivao vraćanjem na dečije arhetipe. Tolstoj, koji gazi svoju slavu i uživa jer je slavno gazi. Ni ne nabrajati sve.
Koliko su zaista razumeli?
Nadamo se mnogo. Jer “poezija je sa njima završila.” Premda nema takvog gaženja slave, to je taština.
Nema suprotstavljanja salonskoj poeziji, to je tek književni revolt.
Nema vraćanja na dečije arhetipe, to je samo početak iz kog se mora izroditi u nešto vrlo slično, ali ne u isto, već duhovno naprednije, rekao bi Hese. Pikaso je, čini se, to i uspeo.
A antipesnik zaista jeste sveštenik koji ni u šta ne veruje. I sveštenik i onaj koji ne veruje. Ni u šta osim u naredni stupanj, opet i njega negirajući. Svojevrsni apsurd slikan najsmislenijim bojama. Putnik koji stoji u mestu.
Antipesnik je srećan čovek, pesnik je prethodno akumulirao svu nesreću sveta.
Antipesnik je revoltirani “kurcobolni dalaj lama”. Antipesnik je anarhobudistički Korto Malteze koji sam urezuje liniju sreće, ali ne u dlan. Antipesnik je sve. I ništa. I on je svestan celog procesa.
Zato govoreći o njemu, govorimo o prevazilaženju, o negiranju i izvrtanju, o naizgled površnom i primitivnom, o lakrdijanju, jer je njemu patnja dopustila sve, a dolazimo do svesnosti, slobode, spajanja, spoznanja. Dolazimo do duha.
Antipoezija se čita i piše između redova, nakon telesnog užitka, zapaljene cigare, ili “dubljenja na glavi, u sobi, bez potrebe”, kako god. Ali u sebi nosi haotično savršenstvo, ne prostog piskaranja, već samog postojanja.
Potrebu da se reč opipa jezikom, a vazduh prožme telom, i da to znači smisao, ne van apsurda, već samog apsurda u prostom bitisanju. Savršenstvo haosa.
