„Ambicije, dim“ – citati iz „Kronike“ Isidore Sekulić

Palanku zanima melodrama. Kad prođe drama, palanka govori o čoveku i događaju još neko vreme u konvencionalnim metaforama, a onda prelazi na novo. Dešavaju se zato i nedoslednosti: da palanka vremenom zauzme prema nekom ranijem događaju sasvim suprotno stanovište, odobrava ono što ju je pre zgražavalo.

Ambicije, dim je među najvrednijim delima srpske književnosti. Predstavlja jednu od kronika iz zbirke Kronika palanačkog groblja, Isidore Sekulić. Široj javnosti nepoznato, iako ima sve odlike remek-dela. Izuzetno slojevito i prožeto emocionalnošću sa izvanrednim stilom pisanja.

Svetlo je na tri mladića gimnazijalca čije je žilište palanka pored Tise, na njihovo odrastanje koje Isidora jezgrovito i suštastveno daje, na njihove porodice, na Jevreje, filozofiju i religiju, istoriju i antropologiju, odnos dete-roditelj, kao i na jedno od najsnažnijih prijateljstava u svetu književnosti uopšte.

Pored nekoliko štedro i istančano opisanih likova izdvaja se Branko Kalenić, nenametljivo, zauzimajući mesto među najvećim likovima srpske književnosti. Razboritošću, preispitivanjem ustaljenih stavova i predrasuda, nastojem da razume bića oko sebe, i odmetnut od sujete, Branko Kalenić izlazi iz dvorišta nacionalnog i postaje istinska veličina čovečanstva, bodri svetionik ljudskim individuama.

Slede citati.

Palanke su u osnovi zdrave. Palanačke emocije i protesti nikada nisu mnogo trajni. Palanka se uzbuđuje, preti i štrapacira samo u prvim prolaznim periodima nekog događaja, dok su avanture još avanture, i nesreće još nesreće. Palanku zanima melodrama. Kad prođe drama, palanka govori o čoveku i događaju još neko vreme u konvencionalnim metaforama, a onda prelazi na novo. Dešavaju se zato i nedoslednosti: da palanka vremenom zauzme prema nekom ranijem događaju sasvim suprotno stanovište, odobrava ono što ju je pre zgražavalo.

Kod nas Jevreja sreća je uvek i stvar razuma. Otuda su naše sreće i raznovrsnije, i duže mogu da traju nego kod drugih naroda.

Život, to je kao čovek koji negde podaleko treba da stigne, i užasno žuri. Guta drumove; preskače potoke; padne u ledenu vodu, ali ispliva, okašljavi samo, ali s kašljem zajedno dalje žuri; strmekne se niz stenu, oćopavi, ubere neku motku, i dalje žuri; groblje obilazi, a opet ponekad tek nestane kao da je u ponor skočio.

Ako istoričar ne ume svesti jednu istorijsku oblast na tri četiri jake i originalne ličnosti, onda badava priča činjenice, onda ništa od te istorije nije stvarnost.

Ono što ću ti kazati, naučio je i mene i Pavla stari Isak, jedan sveti čovek, to da znaš, ako još ne znaš. Dobročinstvo je dar Bogu, i ne smeš ga pamtiti, niti gde zapisati, ni u pesak, rekao je Isak. I ne smeš očekivati da ti se dobročinstvo vrati. A ipak ti se ništa tako sigurno neće vratiti kao dobročinstvo, ništa, nikakvo potraživanje, nikakva intabulacija. Bog vraća dobro delo kad i kako hoće, ali vraća[…] Pavle je posle nosio knjigu da čita Isaku jednu srpsku poslovicu[…] Poslovica ona kaže: Pusti dobro delo niz vodu, a ti pođi uz vodu, dobro delo će te stići.

U Talmudu stoji: da nema siromaha koji ne učini godišnje bar četiri dobra dela ljudima i životinjama, četiri dobra u četiri godišnja vremena, po reči Božjoj.

Kaže Isak: ako prebaciš dobročinstvo, i osramotiš onoga kome si dao i učinio, napravio si ga siročetom, jer je dobročinstvo kao otac i mati, i onda onaj što je ponižen i ostavljen, plače i čeka kadiš. – Šta ti je to? – To je divna jevrejska molitva siročadi za njihove roditelje.

Oko dva po ponoći osetim neke sasvim neobične snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najteža pitanja, rešiti problem društva i naroda. Ali to je baš čas kada nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoći sve zaspi…

Savremenici ako su srodni duhom, to je najveći rod, najbliža svojta.

Lepo kaže jedan veliki rabin njihov: Jevreji žive i traju procesom ugljena pod zemljom, koji nastaje strahovitim pritiskom, razvija zato strahovite energije, koje se posle pretvaraju u svetlost i toplotu…

Nisam mogao razumeti – što se u ovoj palančici nesrećnoj neprestano čini kako ljudi mogu stalno ogovarati i ponižavati i prezirati svoje savremenike! Pa s kim živiš onda, idiote, i kakav ti je život, ako je sve oko tebe gadno i nisko i smešno! Nisi onda sigurno ni ti bolji.

Reci mu da uvređeno srce ne sluša, uvređeno srce je gotov rat. I reci mu da čovek nikada ne zna šta se zapravo s njim događa. Jer, po božjoj volji, događa se često ono što čovek ne vidi, što je sakriveno u onom što čovek vidi. Znaš priču iz Talmuda: Uplašio se Adam baš kao sada Branko, pa i ti, kad je video da zalazi sunce; veli, u tami će sve propasti. A Bog mu dade dva kamena: jedan se zvao tama, a drugi senka smrti; i rekao mu da ih tare jedan o drugi. Iskočila vatra, sine. I iskočila radost za Adama.

Znaš li ti, Milane – reče jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu – znaš li, šta sam ja od ove Tise naučio: da ne budem usplahiren, da nemam onu uzverenu, plahu ambiciju koja jednako meri i računa.

Frau Roza, kao i njen sin, imala je vrstu poštovanja za ljude sa kojima bi se vezala dobročinstvom.

Branko je poslao prepis svoje pesme Svega sam željan Pavlu. Ovaj naslov je dirnuo Pavla, ali se ubrzo uverio da je pogrešno očekivao jadikovku. Bila je to valjda najveselija na svetu pesma jednog pukog siromaška koga sirotinja ne boli ni u jednom plemenitom centru bića. Nalazila se u pesmi svega jedna donekle melanholična strofa, gde je bio istaknut problem čudnog dodira: s jedne strane ponos spiritualnog čoveka, kojem ništa ne može blizu: a s druge strane ponos društvenog čoveka, koji zavisi od tako bednih stvari, da se duh ne može njima baviti.

Završavala se pesma pobednom strofom, kako je Branko u šali objasnio Pavlu, pobednom strofom jednog ćoravog čoveka. Kaže se u toj strofi: da čovek mora biti kao savršena grčka skulptura, sve sadržati i imati, samo nemati spoljne oči, koje su izvor praznih želja i taštih misli.