Иво Андрић - СУНЦЕ (одломак)
Једно је сунце. Једно исто свуда.
„Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.
До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу али брзо и падају.
Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе.
Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињавало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.
У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструко ситно оплетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Када се дуго загледа у те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће се слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.
На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него само његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према оном једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.
–Једно је сунце. Једно исто свуда.
Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљен јарком, неиздржљивом сунчаном светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.
Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непресушно – сунце.
– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.
Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свет и мисао, глас, покрет, име.
Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао, у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.
О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим, иза оне модре, небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости.
Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.
Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушно.
Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време спавању. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.
А кад је, сутрадан, у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се, без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.“
СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ, Просвета, 1976.
