Iako je celog života imao brojne duševne probleme, Vinsent van Gog je umetnik čija su dela ostavila dubok trag u istoriji slikarstva i koji je neprestano nalazio nesvakidašnja rešenja. Zahvaljujući njima, njegova platna nikad neće biti zaboravljena.
Čarls Darvin je dugo patio od mučnine i problema s digestivnim traktom koji su se javili kao posledica stresa, tako teškog da mnogi današnji psiholozi veruju da je imao neki panični poremećaj. Vinston Čerčil je svoje depresivne epizode nazivao „crnim psom“. Isak Njutn je definisao univerzalni zakon gravitacije, pravio inovativne teleskope i zapisao zanimljive matematičke teorije. Sve je to uspeo uprkos svojoj teškoj depresiji i jednom teškom nervnom slomu. Ovo su samo neki od primera čuvenih duševnih problema s kojima su se suočavali neki od najpoznatijih ljudi u istoriji.
Kakva se god istina krila iza poteškoća u duševnom zdravlju ovih velikih umova, čak i ako su one izmišljotina njihovih hroničara, činjenica je da su brojna naučna istraživanja pokazala da veza između kreativnosti i neuroticizma postoji. Međutim, britanski naučnici nedavno su objavili možda i najzanimljiviju teoriju do sada: da su kreativnost i neuroticizam dve strane jednog novčića.
Neuroticizam predstavlja sklonost osobe da doživljava negativna osećanja i paničnu uznemirenost, impulsivno reaguje, bude napeta, nesigurna, depresivna, ljuta... Osobe kod kojih je ova crta izraženija češće pate od duševnih bolesti, a one su retko lekari i piloti jer ovi poslovi zahtevaju da se u kritičnim situacijama razmišlja „hladne glave“. S druge strane, umetnici i drugi kreativni ljudi su se u brojnim istraživanjima pokazali kao osobe kod kojih je neuroticizam veoma izražen.
Ta veza dugo je bila predmet interesovanja Adama Perkinsa, neurobiologa Kraljevskog koledža u Londonu. On je na predavanju koje je držao Džonatan Smolvud, profesor Univerziteta u Jorku, saznao da je kod ljudi koji imaju pretežno negativne misli zabeležena značajna moždana aktivnost u medijalnom prefrontalnom korteksu, čak i u trenucima dok su samo ležali i odmarali u skeneru. Interesantno, upravo je ovaj deo mozga taj koji je zadužen za procenjivanje toga kakva pretnja ugrožava pojedinca.
„Lako je zato pomisliti da oni imaju nekakvu vrstu unutrašnjeg generatora za pretnje u glavama“, istakao je Perkins. „Oni mogu da leže u krevetu ili sede u fotelji u potpuno neutralnom okruženju i da imaju osećaj da su izuzetno ugroženi.“
Ovaj stručnjak i njegove kolege su razvili zanimljivu hipotezu: da se kod neurotičnih pojedinaca određeni delovi mozga aktiviraju i kada ne rade ništa posebno što bi dovelo do negativnih misli i paničnog napada, a medijalni prefrontalni korteks je deo te mreže. Pored toga, oni imaju preosetljive amigdale, grupe jezgara u dorzomedijalnom delu mozga koje su zadužene za osećaj straha i anksioznost.
U magazinu Trends in Cognitive Sciences, Perkins je objavio svoj stav o tome zbog čega neurotičari kanališu svoje psihičke probleme tako da im pomažu u rešavanju problema. Naime, s obzirom na to da su okrenuti svojim mislima, oni se ne bave fizičkim i drugim sličnim poslovima pri kojima bi se mogli povrediti, već se odlučuju za analitičke poslove koji im omogućavaju da razmišljaju i tako reše radni zadatak – baš kao što emotivno doživljavaju svoje lične probleme i dozvoljavaju im da ih osvoje tako se udubljuju u radne zadatke i nalaze fantastična rešenja. Takvi ljudi su kreativni: oni su slikari koji znaju kako da upotrebe određenu nijansu i koji će pokret njihovu sliku učiniti boljom, oni su pesnici koji stvaraju savršenu metriku, fizičari koji se ne plaše da naruše šablon i iznose potpuno neočekivane teorije...
Međutim, može li se dokazati da je to najčešće slučaj kod kreativnih ljudi? U ovom trenutku najverovatnije ne, smatra Perkins, koji ističe da je teško pronaći takav dokaz jer je teško izmeriti kreativnost u laboratoriji.
„Zaista kreativni ljudi su retki“, dodaje on. „Čini se da su mnogi od njih neurotični.“
