Prema evolucionim modelima, socijalna anksioznost raste onda kada osoba socijalnu situaciju percipira kao hijerarhijsku i kompetitivnu (umesto kooperativnu), a sumnja u svoju sposobnost da može da se meri sa njom. Kada procenjuju prisustvo interpersonalne pretnje, uloga partnera je važna jer on pruža osećaj sigurnosti i udobnosti, i kao rezultat toga umanjuju strategije izbegavanja i protektivnog ponašanja.
Socijalno anksiozni imaju povećan strah (anksioznost) u socijalnim situacijama, kao posledicu uverenja da mogu biti poniženi, postiđeni ili kritikovani- jednom rečju, negativno percipirani, usled čega te iste situacije najčešće izbegavaju. Teško veruju drugim ljudima, plaše se da pokažu osećanja jer bi mogli biti odbačeni, izbegavaju konflikte, i teže razvijaju intimnost. Sa druge strane, ukoliko se otvore, postoji mogućnost prevelikog oslanjanja na druge. Upravo zbog ove nerealistične i negativne percepcije sebe, imaju suženu socijalnu mrežu, što uključuje i manje iskustva u romantičnim odnosima. Ove ljude laički mešamo ili pogrešno nazivamo stidljivim.
Konstantna zabrinutost da će biti negativno ocenjeni, dovodi do izbegavanja brojnih socijalnih situacija ili povlačenja iz istih (žurke, dejtovi, javni govor), ponekad uz prisustvo somatskih simptoma (crvenjenje, drhtanje, preznojavanje). Često se porede sa drugima po pitanju fizičke privlačnosti, inteligencije, kreativnosti, osećaja za humor, što je i normalno s obzirom da smo socijalna bića koja uverenja o selfu razvijaju i procesom komparacije. Poredeći svoje sposobnosti, osobine i karakteristike sa drugima, bolje razumemo sami sebe. Ali u ovom slučaju poređenje ne ide u korist selfa, što uz odsustvo drugih objektivnih podataka može imati loš uticaj na samopouzdanje.
Smatra se da su nesigurnim vezivanjima bili skloni još u detinjstvu, a da su za razvoj socijalne anksioznosti zaslužni i nasledni faktori, i situacioni i porodični. Recimo, prezaštićena deca koja imaju preterano kontrološuće roditelje, ostaju nesigurna i zavisna jer ne razvijaju samoefikasnost.
Jasno je da socijalno anksiozni teže ostvaruju i održavaju romantične odnose, a kako pokazuju istraživanja, manja je verovatnoća da stupe u brak u odnosu na ostatak populacije. U osnovi leži duboko uverenje o defektnosti, nekompetentnosti i uverenje da ne zaslužuju ljubav, da ih niko ne može voleti. Ukoliko stupe u ljubavni odnos, pitanje je da li je on neka vrsta “leka” za anksioznost ili je samo još više podvlači i održava. Odgovor verovatno zavisi od brojnih faktora, pa i od samog ponašanja u vezi. Dokazano je da ponekad i samo postojanje funkcionalne veze može biti protektivni faktor za razvoj depresije kada se suočavaju sa stresnim situacijama, jer traže i dobijaju podršku partnera.
Socijalno anksiozni često su skloni izbegavajućim ponašanjima, kao što je izbegavanje kontakta očima, pričaju kratko, retko prvi započinju razgovor, manje se smeju. Nekada je sam partner primer efikasnog ponašanja u socijalnim situacijama, pa može da ih navede da budu eksresivniji tako što ih upoznaje sa novim ljudima ili uključuje u razgovor. Partner može takođe pružiti realističnu interpretaciju socijalne situacije i posledica, koje oni najčešće vide kao opasne i preteće, a druge ljude kao previše kritične.
Ljubavni odnosi su jedan intiman kontekst u kojem osoba može da uči o sebi, da istraži nova ponašanja i dobije pozitivni fidbek. Biti objekat pozitivne partnerske iluzije takođe je korisno. Sve to utiče na samopoštovanje i samopouzdanje, i uliva osećaj sigurnosti. Takođe, postoji i model održavanja samoprocene tako što i sebe vidimo u boljem svetlu ukoliko je nama bliska osoba posebno dobra u nečemu u čemu mi nismo. Nešto kao kada preuzimamo tuđu slavu. Negativna strana je ipak što su u nekim slučajevima socijalno anksiozni skloni stvaranju preteranih iluzija o partneru, pa tako mogu da umanje svoje sposobnosti dok precenjuju tuđe, što dovodi do submisivnosti. Drugo, nekada su ubeđeni da je ta pozitivna idealizacija nezaslužena.
Kad je u pitanju vrsta afektivne vezanosti, ljudi sa ovim problemom se povezuju sa preokupiranim ili plašljivim stilom vezivanja.
Preokupirani stil je posledica preterane vezanosti za partnera koji konstanto pruža razuveravanje, emocionalnu i socijalnu podršku. Zbog toga može doći do stapanja identiteta, pa i do depresije. Efekti veze su posebno loši ukoliko je partner previše kritičan ili ne pruža podršku. Nekada samo poređenje sa partnerom može dovesti do osećanja inferiornosti.
Prema evolucionim modelima, socijalna anksioznost raste onda kada osoba socijalnu situaciju percipira kao hijerarhijsku i kompetitivnu (umesto kooperativnu), a sumnja u svoju sposobnost da može da se meri sa njom. Kada procenjuju prisustvo interpersonalne pretnje, uloga partnera je važna jer on pruža osećaj sigurnosti i udobnosti, i kao rezultat toga umanjuju strategije izbegavanja i protektivnog ponašanja. To je sasvim logično jer obično postoji neko preklapanje ličnosti partnera, i socijalizuju se zajedno- kao jedno. Ukoliko svog partnera vidimo kao inteligentnog, atraktivnog, elokventnog- i mi ćemo biti opušteniji u interakciji sa spoljašnjim svetom.
Ipak, ta ista pozitivna evaluacija od strane partnera može nositi određene rizike. Iako samo prisustvo može povećati samopouzdanje u socijalnim situacijama, nekada se javlja strah da nećemo ispuniti njegova očekivanja. Iz tog razloga je socijalno anksioznim osobama recimo teže da održe javnu prezentaciju ukoliko je u publici bliska osoba.
Plašljivi stil vezivanja karakteriše one koji kriju i izbegavaju emocije kako njihovo izražavanje ne bi dovelo do odbacivanja ili stida, ukoliko se pokaže da nisu uzvraćena. Pošto je primarni cilj izbegavanje mogućnosti da budu odbačeni, a u isto vreme održati povezanost, osećanja se potiskuju. Očekuju negativne posledice ukoliko iskažu bes, strah ili nezadovoljstvo pred partnerom, jer ne žele da budu percipirani kao slabi i zavisni. Samim tim izostaje i umirujuće i terapijsko dejstvo u vidu podrške partnera, i sve druge koristi jasnog izražavanja osećanja- razvijanje intimnosti i bliskosti, izbegavanje nesporazuma, komunikacija i produbljivanje zajedničkih iskustava.
