U svom britkom ispitivanju emotivne inteligencije, filozofkinja Marta Nusbaum kaže: “Umesto što na moralnost gledamo kao na sistem principa koje treba da obuhvati nezavistan intelekt, a na emocije kao na motivaciju koja ili podržava ili podriva naše izbore da delamo shodno načelima, moramo da posmatramo emocije kao deo paketa sistema etičkog rasuđivanja.” Ali sam moralni sistem – šta ga sačinjava u filozofskom smislu, kako se on praktično upražnjava, i čemu on stremi u činu svakodnevnog života – ostaje jedna od najvećih sukobljavajućih dvosmislenosti unutar i između ljudskih bića.
Ti elementi moralne mašinerije jesu ono što velika francuska egzistencijalistička filozofkinja i feministkinja Simon de Bovoar ispituje u svom delu “Etika dvosmislenosti” – njenoj studiji iz 1947. koja je promenila paradigmu, predstavljajući nam razmišljanja de Bovoar na temu vitalnosti, mere inteligencije i šta sloboda zaista znači.
Da bi se probila do pojmljive koncepcije morala, de Bovoar se okreće umetnosti i nauci:
Umetnost i nauka se ne uspostavljaju uprkos neuspehu, već kroz njega; što ne sprečava postojanje pogodaka i pogrešaka, remek dela i promašaja, u zavisnosti od toga da li je otkriće ili slika uspelo da pridobije naklonost ljudske svesti; stoga možemo reći da od neuspeha, uvek neizbežnog, ponekad možemo biti pošteđeni, ponekad ne.
Iz ovog razloga, tvrdi ona, uspeh i neuspeh nemaju nikakve sličnosti sa pogrešnim i ispravnim. Ukoliko želimo da razumemo moralnost, njen ekvivalent nećemo naći u ishodu umetnosti i nauke, već u njihovim metodama:
Koje delo je dobro? Koje je loše? Postaviti takvo pitanje takođe znači pasti u naivnu apstraktnost. Mi ne pitamo fizičare: “Koja hipoteza je istinita?” Ili umetnika: “Kojim procedurama se može proizvesti delo čija će lepota biti garantovana?”Etika nas ne snabdeva takvim receptima, ništa više nego nauka i umetnost. Jedino što je moguće je predložiti metode. S tim u vezi, u nauci je fundamentalni problem učiniti ideju adekvatnom njenom sadržaju, a zakon adekvatan činjenicama; logičari nalaze da, u slučaju kada pritisak iznete činjenice rasprši koncept koji služi da je shvatimo, mora se osmisliti novi koncept, ali je nemoguće definisati a priori momenat otkrića, još manje predvideti ga. Analogno tome, može se reći da u slučaju kada sadržaj dela falsifikuje njegovo značenje, ne treba modifikovati značenje, nego sam sadržaj; međutim, nemoguće je utvrditi ovaj odnos između značenja i sadržaja apstraktno i univerzalno: za svaki slučaj mora postojati ispitivanje i rešenje. Ali, slično tome, kao što je za fizičara korisno da promišlja uslove naučnog otkrića, a za umetnika da razmišlja o umetničkim tvorevinama, ne očekujući da dobiju gotova rešenja iz ovih promišljanja, tako je i čoveku koji dela korisno da otkriva pod kojim uslovima je njegovo delanje validno.
Imajući na umu insistiranje njenog sunarodnika Albera Kamija na tome da je sreća naša moralna obaveza, de Bovoar smatra etiku sreće srcem slobode:
Ne sme se zaboraviti da postoji veoma konkretna veza između slobode i postojanja; do koje mere je čovek slobodan (…) do te mere će otkrivati radost postojanja; kako bi ideje oslobođenja imale konkretno značenje, radost postojanja mora biti potvrđena u svakoj od njih, u svakom trenutku; kretanje ka slobodi podrazumeva da je stvarna, da je figura od krvi i mesa u svetu, time što se zgušnjava u zadovoljstvu, u radosti.
Imajući u vidu bolno i blagovremeno retoričko pitanje koje je postavio Bertrand Rasel dve decenije ranije – “Koja je korist od prisvajanja dokolice i zdravlja, ako se niko ne seća kako da ih koristi?” – ona dodaje:
Ako satisfakcija starog čoveka koji pije čašu vina ne znači ništa, onda su proizvodnja i bogatstvo samo šuplji mitovi; oni imaju značenje samo ukoliko je moguće doneti ih u individualnu i životnu radost. Ušteda vremena i prisvajanje odmora nemaju nikakvo značenje ukoliko ne može da nas dirne smeh deteta u igri.
Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)
izvor: brainpickings.org
