Seren Kjerkegor (1813-1855) rođen je u Kopenhagenu. Studirao je filozofiju i teologiju. Samosvojna ličnost, zainteresovan za pitanja suštine egzistencije i apsoluta, rastrzan pitanjima filozofske prirode ostavio je verenicu Reginu Olsen, premda je istinski voleo do kraja života, uz obrazloženje da uz njega nikada ne bi bila srećna.
Da sam se oženio za pola godine, pa i manje, ona bi se satrla. Sa mnom je povezano – i to je ono dobro i ono loše u vezi sa mnom – nešto sablasno, nešto što ne dopušta nikome da me trpi ako mora biti sa mnom svaki dan i ako sa mnom ima stvarni odnos.
Čovek i očajanje
U svoju egzistencijalističku filozofiju unosi teološke poglede propitujući nekoliko stupnjeva na čovekovom putu. Svaki čovek strepi, njegovo utemeljenje jeste u osećanju strepnje kao vrtoglavice koja nastaje od date slobode. U takvoj situaciji čovek očajava.
Očajanje je, misli Kjerkegor, i prednost i mana. Prednost očajnika sastoji se u njegovoj svesti o tome da je čovek jer ga upravo očajanje razlikuje od životinje i uzdiže na dve noge. Očajanje mu daje beskrajnu uspravljenost koja ga imenuje duhom. Mana je ta što očajanje vodi ka nesreći, time i izgubljenosti. U ovoj sintezi događa se čovek.
U knjizi Bolest na smrt Kjerkegor zaključuje:
Očajanje se nalazi u samom čoveku; ali da čovek nije sinteza on uopšte ne bi mogao očajavati i da tu sintezu nije prvobitno dobio iz božjih ruku, u pravom odnosu, onda takođe ne bi mogao očajavati.
Stupnjevi na životnom putu
Čovek je, dakle, božje delo i mora imati odnos prema apsolutu. U početku je pre-dat kao deo kolektiva i tek je na njemu da se izgradi kao pojedinac.
Postoje, smatra Kjerkegor, tri stupnja koja prolazi svaki čovek na životnom putu.
- Estetički stupanj je čulne prirode i podređen je strastima. Ideal ovog stupnja je Don Žuan. Na njemu čovek luta u potrazi za čistim zadovoljstvom.
- Etički nivo događa se kod čoveka koji je svestan svog neznanja, koji razmišlja i zalaže se za poštovanje određenih etičkih principa. Sokrat je idealan primer čoveka na etičkom stupnju.
- Religiozni stupanj, oličen u Avramu kao idealnom čoveku, događa se kada čovek veruje bez ikakvih primisli o etičkom i estetičkom stadijumu puta.
Etička ličnost je, misli Kjerkegor, kao tiha voda koja ima duboko korito. Estetičar živi samo na površini, ne zalazi dublje u bit stvari. Religiozni čovek je zapravo slobodan čovek svestan toga da je Bog ljubav.
U Brevijaru Kjerkegor piše:
To još ne znači da vera razume kako je to odluka božja o izvesnom čoveku – ljubav. U ovome baš i jeste paradoks vere – verovati, a ne razumeti.
Čovek kao sinteza
Kjerkegor će, poput Dostojevskog, pisati o univerzalnosti krivice koja čoveka često postavlja u neprijatne situacije vodeći ga na ivicu provalije. Čovek je, misli Kjerkegor, „sinteza beskonačnosti i konačnosti, prolaznog i večnog, slobode o nužnosti, ukratko – sinteza“.
Čovek na religioznom stupnju jedini je koji je svestan toga da gomila navodi na neodgovornost. Takav čovek, prema Kjerkegoru, nikada ne može biti svestan toga da:
Samo onaj ko ume suštinski da ćuti, taj ume suštinski da govori. Samo onaj koji ume suštinski da ćuti ume suštinski da dela. Ćutljivost je osećajnost.
Sloboda i egzistencija
Lav Šestov će tako u svojoj knjizi Kjerkegor i egzistencijalistička filozofija uputiti na činjenicu čovekovog pada koji se u Kjerkegorovom slučaju dogodio kada je shvatio koliko smo veru kao neograničenu mogućnost zamenili znanjem kao umrtvljujućim večnim principom.
Tako će, nasuprot ustaljenom mišljenju o čuđenju kao izvoru filozofije, Kjerkegor zastupati očajanje kao podsticaj za postavljanje filozofskih i egzistencijalnih pitanja. Samo čovek koji je, poput Jova, dostigao užas može dobiti uzvišenu snagu da shvati prosvetljujuće reči – sve je moguće – i na taj način pristupi uzvišenom, religioznom stadijumu.
U otvorenosti i mogućnosti samospoznaje čovek ima s-misao postojanja. Sloboda se događa tek u odnosu prema samom sebi. Sloboda se ne odigrava u izboru između dobra i zla, nego tek u čovekovom odnosu prema samom sebi, samoizboru svoje suštine i egzistencije, očajanja.
