Podigni ruke i piši! (Džek Keruak Marlonu Brandu, oko 1957)

Foto: John Cohen/Getty Images

Pošto je očajnički želeo da film bude snimljen prema romanu, Keruak je hteo da Marlon Brando otkupi prava za filmsku adaptaciju i da igra ulogu Morijartija naspram Keruaka koji bi igrao Sala. 

Pred kraj 1957, pošto je njegov nešto ranije objavljen roman hvaljen od gotovo svih kritičara, pisac bitničke generacije Džek Keruak ciljao je u nebo i napisao strasno pismo holivudskom glumcu teške kategorije Marlonu Brandu trudeći se da roman dobije filmsku adaptaciju. U pitanju je bila knjiga Na putu, opširan autobiografski roman koji predstavlja hroniku putovanja i prijateljstva Sal Paradajza i Dina Morijartija, tj. zapravo Keruaka i pisca Nila Kesidija. Pošto je očajnički želeo da film bude snimljen prema romanu, Keruak je hteo da Marlon Brando otkupi prava za filmsku adaptaciju i da igra ulogu Morijartija naspram Keruaka koji bi igrao Sala. Na njegovu veliku žalost, Brando mu nikada nije odgovorio.
Džek Keruak je preminuo dvanaest godina kasnije. Film Na putu je konačno snimljen i prikazan u bioskopima 2012. godine.

Džek Keruak
Ulica Klauser br. 1418 1/2
Orlando, Florida

Dragi Marlone,

Molim se da ti otkupiš NA PUTU i od njega napraviš film. Ne brini se za strukturu, znam kako da sažmem i malo prerasporedim radnju kako bi dobila potpuno prihvatljivu filmsku strukturu: tako što će to biti sve jedan sveobuhvatni put a ne nekoliko putovanja od obale do obale kao što je u knjizi, biće to jedan dugačak put od Njujorka do Denvera pa do Friska onda do Meksika pa do Nju Orleansa i opet do Njujorka. Mogu da zamislim prelepe kadrove ako se kamera postavi na prednje sedište kola snimajući put (dan i noć) kako se odvija pred vetrobranom dok Sal i Din brbljaju. Voleo bih da ti glumiš jer Din (kao što znaš) nije neki blesavi ulični trkač već jedan inteligentni (zapravo Isusovac) Irac. Tu glumi Dina a ja ću Sala (Vorner Bros je predložio da ja igram Sala) pa ću ti pokazati kako se Din ponaša u stvarnom životu, ne bi mogao ni da zamisliš dok ne vidiš dobru imitaciju. Činjenica je da možemo da odemo i posetimo ga u Frisku, ili može i on da dođe u El-Ej još uvek je pomahnitali mačor ali sada se smirio sa svojom poslednjom ženom i uveče se moli Gospodu sa svojom dečicom... kao što ćeš videti kada budeš pročitao dramu BITNIČKA GENERACIJA. Sve što želim od ovoga jeste da uspem da sebe i majku obezbedim do kraja života, tako da stvarno mogu da tumaram svetom i pišem o Japanu, Indiji, Francuskoj, itd... Voleo bih da mogu slobodno da zapišem ono što mi izlazi iz glave & da mogu slobodno da nahranim drugare kad su gladni & ne brinem za majku.

Inače, moj novi roman PODZEMNICI izlazi sledećeg marta u Njujorku i radi se o ljubavnoj vezi između belog tipa i obojene cure i priča je vrlo moderna. Neke od likova iz romana upoznao si u Vilidžu (Stenlija Goulda? itd) Lako može da se pretvori u dramu, lakše nego NA PUTU.

Ono što bih želeo da uradim je da preuredim predstave i filmove u Americi, da dobiju mrvicu spontanosti, da odbace predrasude "situacije" i da puste ljude da buncaju kako to rade i u stvarnom životu. To je predstava: bez nekog određenog zapleta, bez nekog određenog "značenja", onakva kakvi su i ljudi. Sve što pišem pišem u duhu kako ja to sebe zamišljam anđela koji se vratio na zemlju i tužnim očima posmatra sve onako kako jeste. Znam da se ti slažeš sa ovim idejama & uzgred i novi šou Frenka Sinatra bazira se na "spontanosti", što je i jedini način da se nastupa ionako, bilo u šou-biznisu ili u životu. Francuski filmovi iz 30-ih su i dalje mnogo bolji u odnosu na naše jer Francuzi zaista puštaju svoje glumce da nastupaju i pisci se nisu bavili predrasudama o tome koliko je inteligentna filmska publika, priče su od duše dušama i svi su odmah sve razumeli. Voleo bih da pravim velike francuske filmove u Americi, na kraju, kad budem bogat... Američko pozorište i bioskop su sada zastareli dinosauri koji nisu mutirali zajedno sa najboljima iz američke književnosti.

Ako zaista želiš da sa ovim nastavimo, možemo da se vidimo u Njujorku kada sledeći put budeš dolazio, ili ako ideš na Floridu eto me, ali ono što bi trebalo da uradimo jeste da popričamo o ovome jer predviđam da će to biti početak nečeg velikog. Ovih dana se dosađujem i tražim nešto čime bih popunio prazninu, u svakom slučaju - pisanje romana postaje prelako, a isto je i sa dramama, napisao sam dramu za 24 sata.

Pa hajde sada, Marlone, podigni ruke i piši!

Iskreno, kasnije, Džek Keruak

Iz knige "Muzej prepiske - Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima", sakupio i priredio Šon Ašer, s engleskog prevela Jelena Lazić, objavila Geopoetika, 2016