„Zamislite da ste u zemlji u kojoj niko ne govori vaš jezik, a vi ne govorite njihov. Nemate knjigu sa najčešćim frazama, ali imate običan rečnik. Izgovarate reči, ali sintaksa nije dobra, da ne pominjemo akcentovanje i izgovor. Mislite da dobro komunicirate i da to ima smisla, ali zapravo zbunjujete ljude.“
Popularni sajt Reddit, pre dvadesetak dana, otvorio je diskusiju na temu – kako je to biti autističan. Mnogobrojni pratioci ovog sajta, uglavnom sa dijagnozom visokofuncionalnog autizma iliti Aspergerovog sindroma, spremno su podelili svoju svakodnevnu borbu i probleme sa kojima se nose i posledično susreću. Garantujem da ćete više naučiti o tome kako autistični ljudi razmišljaju i šta osećaju čitajući njihove postove nego bilo koju stručnu knjigu. Analogije koje koriste su posebno upečatljive i jasne:
„Zamislite da ste u zemlji u kojoj niko ne govori vaš jezik, a vi ne govorite njihov. Nemate knjigu sa najčešćim frazama, ali imate običan rečnik. Izgovarate reči, ali sintaksa nije dobra, da ne pominjemo akcentovanje i izgovor. Mislite da dobro komunicirate i da to ima smisla, ali zapravo zbunjujete ljude.“
Autizam, misteriozan kakav jeste, oduvek mi je bio intrigantan. Štaviše, kao psiholog, priznajem da sam na neki način fascinirana blažom formom autizma, Aspergerovim sindromom. Ne upadam u zamku stereotipa, jer bez sumnje, ovaj poremećaj nosi sa sobom određene deficite i predstavlja veliki izazov i stres za porodicu. Način na koji ova deca (i odrasli) razmišljaju i doživljavaju svet, zaista je poseban. Prirodnost, izostanak laži i pretvaranja, deluju plemenito i uzvišeno kada se osvrnemo na svet kakav danas jeste.
Hans Asperger
Još je Hans Asperger, koji je prvi opisao ovaj sindrom, pisao o „autističnoj inteligenciji“, netaknutom tradicijom i kulturom – nekonvencionalnoj, neobičnoj, „čistoj“, poput inteligencije prave kreativnosti.
Na tom tragu, namerno ili sasvim slučajno, Mark Hadon je svojom knjigom „Neobičan događaj sa psom u noći“ pružio čitaocima prozor u um dečaka sa Aspergerovim sindromom. Preciznije rečeno, predstavio je kako danas razumemo i doživljavamo visokofunkcionalni autizam.
Knjiga je pisana u prvom licu, iz ugla petnaestogodišnjeg Kristofera Džona Frensisa Buna, koji zna imena svih zemalja na svetu i njihove glavne gradove, kao i svaki prost broj do 7057. Kristoferova prvobitna ideja je bila da napiše detektivski roman. Inspirisan je ubistvom komšijskog psa, Velingtona, kojeg jedne večeri pronalazi mrtvog, probodenog vilama. Pokušavajući da otkrije ko je ubica, Kristofer zapravo otkriva bolne i neprijatne porodične tajne.
Opisujući do detalja različite događaje tokom svoje detektivske avanture, Kristofer postepeno unosi u priču socijalne i emocionalne poteškoće sa kojima se svakodnevno nosi, a koji većinom odgovaraju klasičnim simptomima Aspergerovog sindroma. Jedan od simptoma je neadekvatno shvatnje socijalno-emocionalnih poruka, nedostatak odgovora na emocije drugih ljudi i nedostatak prilagođavanja ponašanja socijalnim situacijama. Kristofer pominje svoju učiteljicu Šivon, koja mu je kroz različite crteže emotikona objašnjavala emocije – razumeo je šta znači „tužan“ i „srećan“ ali ostale emocije su mu bile previše komplikovane i zbunjujuće.
„Rekao sam Šivon da mi nacrta puno takvih lica i da pored njih napiše šta tačno znače. Posle sam taj papirić držao u džepu da bih mogao da ga izvadim kad mi nije jasno šta neko govori. Ali vrlo je teško odrediti na koji crtež izraz najviše liči jer izrazi lica ljudi se veoma brzo menjaju.“
Kristofer ima poteškoće sa socijalnom interakcijom i razumevanjem drugih ljudi, što predstavlja i drugi simptom. Nije u stanju da laže, i ne voli fizički kontakt. Ne razume neverbalnu komunikaciju – na primer, zbunjuje ga to što podizanje obrve može u isto vreme značiti da neko želi seks ili da misli da je nešto što je rečeno izuzetno glupo. Ne razume ni dvosmislene rečenice sa skrivenim značenjem, šale, poslovice i metafore – ono što je izrečeno, u nedostatku razvijene imaginacije („ne znam da li sam za šah kolač jer ne znam šta je šah kolač“), shvata bukvalno.
„Kada sebi ispričam ovu šalu tako da reč ima dva značenja odjednom, bude mi kao da u isto vreme slušam dve različite muzike, a to je neprijatno i zbunjuje me i nije lepo kao šum. Kao da dvoje ljudi pokušava istovremeno da priča s vama o različitim stvarima.“
U skladu sa trećim simptomom, voli red, rigidnost i rutinu u svakodnevnom funkcionisanju, i postaje anksiozan ukoliko se ta rutina poremeti. Ima otpor prema bilo kakvoj promeni. Stvorio je sopstvena pravila pomoću kojih procenjuje da li će dan biti dobar ili loš – četiri crvena uzastopna automobila koja ujutro vidi iz autobusa na putu do škole, znače da će biti dobar dan; tri da neće biti loš dan, pet znače super dobar dan, dok četiri žuta automobila u nizu znače crn dan. Crn dan ujedno podrazumeva da tog dana ni sa kim se ne razgovora u školi niti jede užinu, kako ne bi rizikovao. Na taj način uvodi red i potrebnu logiku u svoj život.
Kristofer ima veoma ograničenja interesovanja kojima je preokupiran do opsednutosti, čime podvlači i četvrti simptom Aspergerovog sindroma. Njegova interesovanja su, između ostalog, primarni brojevi i matematički problemi. Sklon je da vodi monologe o temama koje ga zanimaju. Ostvarenje njegovog najvećeg sna bilo bi da postane kosmonaut, da bude sam u svemiru, daleko od ljudi. U svemirskom brodu ne bi osećao nostalgiju, jer bi nalikovao tesnim prostorima poput ormara, u kojima voli da sedi sam i razmišlja, što mu pruža osećaj spokojstva. To što Kristofer bira za sebe ulogu kosmonauta, oslikava kako se oseća – usamljeno čak i kada je među ljudima, a u kombinaciji sa senzornom osetljivošću provesti vreme sam u svemiru deluje kao savršena ideja.
Kristofer se često identifikuje sa Šerlokom Holmsom:
„On je veoma inteligentan i rešava misteriju i kaže: Svet je pun očiglednih stvari koje niko ne primećuje. Ali on ih primećuje, isto kao ja. Takođe, u knjizi piše: Šerlok Holms je posedovao izuzetno veliku sposobnost da po želji iskorači iz stvarnosti u sferu uma. A i to liči na mene, zato što ako mene nešto veoma zainteresuje, kao vežbanje matematike ili čitanje knjige o misijama Apola ili o velikim belim ajkulama, ja ne primećujem ništa drugo i otac može da me zove dole na večeru ja ga neću čuti.“
Zanimljiv izbor idola, s obzirom na to da se vode polemike i oko toga da li je Šerlok Holms zapravo autističan. Šerlok, kao i Kristofer, ima neobična, opsesivna interesovanja (napisao je monografiju o razlikovanju različitih vrsta duvana, gde nabraja 142 vrste cigara, cigareta i duvana za lule), ima odličnu moć zapažanja i dedukcije, neobičan pristup rešavanju problema, usmeren je na detalje, dok mu emocije nisu jača strana.
U jednom intervjuu, Baron-Koen, najveći stručnjak i istraživač autizma, posumnjao je u Kristoferov autizam i zapitao se da li je on samo žrtva porodičnog nasilja i zapostavaljanja. U knjizi se pominje da ga je majka često tukla „jer je bila temperamentna“, a opisuje i situaciju kada ga otac isprebija, nakon što sazna da piše detektivski roman. To je dovoljno da se Baron-Koen zapita da li Kristoferove poteškoće proizilaze iz autističnog spektra ili zapostavljenosti.
Iako ni otac ni majka ne umeju adekvatno da se nose sa Kristoferovim poteškoćama i brinu o njemu, majka ga, pod velom iskrenosti i brižnosti, otvoreno krivi što je napustila porodicu i pobegla sa ljubavnikom u London.
„Kristofere, ja nisam bila baš najbolja majka. Možda da je sve bilo drugačije, da si ti možda bio drugačiji, možda bih bila bolja. Ali prosto je ovako ispalo.“
Kao i u većini porodica u realnom svetu, autizam ni u ovom slučaju nije pravi uzrok razvoda. Majka koristi Kristoferov autizam kao izgovor, umesto da preuzme odgovornost za svoje postupke, čak i po cenu da u njemu razvije osećanje krivice i nesigurnost zbog onoga što jeste. Održavanje zablude da autizam predstavlja preveliki stres za porodicu zbog čega se većina brakova završi razvodom, jedan je od rizika koji ova knjiga nosi.
Drugi bi svakako bio stereotip o tome da su autistična deca savanti, to jest geniji, i da svako od njih ima specijalan talenat. Kristofer bi pripadao onom malom procentu dece sa autističnog spektra sa ovakvim sposobnostima, jer ima izuzetan dar za matematiku.
Autor knjige Mark Hadon ne krije a malo zna o autizmu i Aspergeru, iz istog razloga i odbija učešće na konferencijama posvećenim autizmu, a ipak je napisao knjigu koja izgleda bar onako kako zamišljamo da bi to uradilo autistično dete.
„Fantazija uvek pobeđuje istraživanje. Pomislio sam da ako bih uspeo da učinim Kristofera realnog za mene samog biće realan i čitaocima. Sudeći po reakciji, izgleda da mi je uspelo.“
Hadon je prilično nedosledan kada potvrđuje ili negira da li Kristofer ima visokofunkcionalni autizam. U jednom intervjuu je rekao:
„Ako govorimo o Kristoferu kao o celini – zapravo je svako njegovo neobično ponašanje nešto što sam preuzeo od nekoga koga poznajem ko nema tu etiketu, koga ne zovu osoba sa invaliditetom, ko nije etiketiran kao Asperger ili autističan.“
Sličnu poruku nam je poslao i junak ove knjige objašnjavajući zašto smatra da je glupo reći da neko ima probleme u učenju ili posebne potrebe. On zaključuje da svako ima poteškoće u učenju jer je teško razumeti teoriju relativiteta ili naučiti strani jezik. Svako ima posebne potrebe, „kao otac, koji mora sa sobom da nosi paketić veštačkog zaslađivača za kafu... ili Šivon, koja ima tako debele naočare da vas glava zaboli ako ih pozajmite.“
Šta je zapravo najveća vrednost ove knjige? Svakako to što balansirano pokazuje lepote i nedostatke Aspergerovog sindroma, i za razliku od ostalih knjiga koje imaju nameru da ilustruju neki psihički poremećaj, čini to bez imalo patetike, izazivanja sažaljenja i nametanja potrebe da lamentiramo nad sudbinom junaka. I pored nedaća koje su ga snašle, više se fokusiramo na njegov um i razumevanje njegovog zanimljivog sveta.
