Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.
Svaki oblik pobune je izraz nekog nezadovoljstva i potrebe za promenom, ili barem trenutnom alternativom; svaki pobunjenik, bio on bučan ili neprimetan (jer ima i unutrašnjih pobuna koje su nekada veće i uzvišenije od onih nametljivih) jeste pobunjenik protiv konformizma i rušilac tabua, onaj koji odbija da prihvati da je ono zatečeno ujedno i najviše što se od čoveka i društva može očekivati.
Iza većini nejasnog pojma boemije imao je oduvek i još uvek ima priliku da se skriva mnogi beznačajni kafanski slučaj, valjda stoga jer biti boem lepše zvuči nego biti pijanac. Boemija je, ipak, mnogo više od kafane i pića, ali dobro ide i uz jedno i drugo. Danas su Monmartr i Skadarlija postali sve ono što u boemskom duhu nisu smele. Ipak, uprkos raširenom verovanju, boemi se nisu ni izgubili ni promenili, možda ih ima manje, možda se teže prepoznaju i manje ističu ali, pošto je prava boemija duhovni princip pobune i slobode, i nje će biti sve dok bude bilo neslobodnog sveta, lažnog morala i kukavičluka običnog čoveka – kao potreba da se sve to prevaziđe.
Dakle, boemija je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali.
San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu.
Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.
Učmaloj pariskoj svakodnevici Cigani iz Češke, (Bohemie – na latinskom) bili su trn u oku i inspiracija, kako za koga. Ti nomadi slobodnog duha, Bohemljani ili Boemi kako su ih Francuzi nazivali jer su dolazili iz Češke, predstavljali su sve ono što je suprotnost buržoaskom načinu života, a oni kojima se taj način nije dopadao poistovetili su sebe sa njima – odbacili šablone i norme, prigrlili tabue i nekonvencionalnost i stvorili pokret koji je bio nužni ventil za svakoga ko se gušio u represivnosti buržoaskog uštogljenog morala.
Mesto okupljanja boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića.
Najčešći slučaj bio je da boemi prihvate komunalni životni stil, imajući zajedničke sobe za spavanje, radeći tokom dana u bibliotekama, kafanama, na ulici. Mahom bi sve što poseduju mogli da smeste u velike džepove svojih kaputa, težeći na taj način slobodi po Diogenovom receptu. Uz to je išao i prezir prema moralnim načelima građanstva i jedan jedini strah – da se ne robuje nijednoj predrasudi. U svojoj težnji da šokiraju buržoaziju na neki su način zavisili od nje jer je sam sistem vrednosti koji su prezirali ujedno određivao i njihov, kao antiideal kome je moralo u svakom momentu da se kontrira. To je vodilo i boemskom odbacivanju braka, stalnih veza, i druženju sa kurtizanama i grizetama (koje su smatrane ženskom boemijom). Noćna druženja su, naravno, uvek bila podsticana i velikim količinama alkohola i, neretko, droga.
Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti. Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti.
Svakodnevni život boema mogao bi se podeliti u dve vrste zadovoljstava: po danu oni su težili zadovoljstvima intelekta i srca, po noći, zadovoljstvu tela. Sanjajući o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti, boemi su po nekim izvorima bili čak i ranoranioci, stvaraoci koji jure za jutarnjom muzom i koji ostatak dana provode radeći na svojim delima. Nije bila retka situacija da nekolicina njih, koji su delili sobu, rade u istoj prostoriji i da zatim taj rad nastavljaju gde stignu: na trgovima, u kafanama, nasred ulice.
Noću, pak, prepuštali bi se zadovoljstvima tela i ponosno izjavljivali da nikada ne zaspu nad knjigom i da nikada ne večeravaju na istom mestu. Tražilo se društvo žena, alkohola i ponekad hašiša i lumpovalo do kasnih noćnih sati. Verovali su u donžuanstvo, hvalili se svojim trihumfima i iskreno odbijali da sudeluju u svakoj aktivnosti koja im nije činila zadovoljstvo.
Siromašni kakvi su bili, što iz nužde što iz osećaja slobode, bradati i dugokosi boemi Pariza stvorili su novi stil odevanja. Kombinovali bi odevne predmete i boje koje ne idu jedne sa drugima, nosili staru odeću (u principu sve što bi uspeli da pronađu), pohabane cipele i od svoje nemaštine stvorili svoj stil koji je istovremeno predstavljao i bunt, kao što će biti i način odevanja pankera stotinak godina kasnije. Ovako odeveni, a često vodeći i golišave modele sa sobom, naručivali bi jednu šoljicu kafe u skupim restoranima i ispijali je čitavog dana provocirajući i vlasnike i goste.
Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika.
Naizgled, boemi su se, kao i dendiji u Londonu, predstavljali nezainteresovanim za politiku izjavljujući kako oni nisu ni protivnici zakona niti njegovi branitelji. Međutim, nisu mogli ostati po strani – težnja za slobodom u životu i izražavanju i prezir prema buržoaziji vukli su za sobom i snove o političkim slobodama pa su neki od najglasnijih vođa revolucije iz 1848. poticali iz redova boema. Među njima su bila i imena Šarla Bodlera i Gistava Kurbea.
Osim pomenutih, boemima su pripadali i gotovo svi uspešni umetnici Pariza tog vremena, slikari impresionisti, kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo, vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme.
Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture. Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim. Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze već samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji.
Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kuilturi.
