Zar je čudno što je Korto Malteze tako očigledno jedan od njegovih dalekih potomaka, Odisej , mornar koji ide iz pustolovine u pustolovinu... Šeli je tvrdio “da smo svi mi pomalo Grci”, a Prat je tu još direktniji. On kaže: ”Svi smo mi Homerovi potomci...”
Iako se neprekidno propagira da u Srbiji nema mnogo interesovanja za elitističku kulturu i prefinjena štiva, stvarnost nas, kao i obično, demantuje.
Nedavno se u knjižarskim izlozima pojavilo treće izdanje razgovora sa genijalnim Hugom Pratom, „Sećanja i razmišljanja“, tvorcem nezaboravnog Korta Maltezea.
Razgovor je vodio Dominik Ptifo (u saradnji sa Brunom Lagranžom), izdavač je “Službeni glasnik”, a sa francuskog je knjigu preveo Miodrag Marković. Ovo delo, totalni intervju, napisano je u slavu umetnosti.
Knjiga je decentno ilustrovana i serijom akvarela “Zapad”, nastalih u Irskoj, keltskoj zemlji koja je za Huga Prata bila simbol Zapada.
Zamislite knjigu o junaku koji je imao engleske, francuske, jevrejske, španske i turske korene, ilustrovanu najfinijim izborom fotografija, akvarela i crteža. Dominik Ptifo do sada je napisao dve knjiga o Pratu, prvu posvećenu njegovom delu “S druge strane” i drugu posvećenu njegovom životu “Želja da se bude beskoristan”. Ovde Hugo Prat, sećajući se detinjstva, kaže: ”Znam trinaest načina da ispričam svoj život. Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog, onda, dakle, mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice Zemaljskog raja. Pa ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da započnem napomenom da sam rođen u znaku Blizanaca... Pesoa je tvrdio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji. Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san...”
Foto: Profimedia, Hugo Prat
Evo knjige koja zbilja liči na snoliko putovanje, gde saznajemo o Pratovom detinjstvu provedenom u Veneciji, čiji je deda Džozef Prat u početku bio crtač vojnih objekata (njegovi se crteži mogu još uvek naći u enciklopedijama.) Njegov deda po majci bio je zvanično pedikir - tvrdio je da se lično bavio doterivanjem nikog drugog do Isidore Dankan, slavne bosonoge plesačice, ali je u isto vreme bio i važna politička ličnost u lokalnim okvirima: osnovao je venecijanski fašistički ogranak Serenisimu, koji je važio za elitnu fašističku formaciju. Očito je da je dar Hugo Prat nasledio od dede po ocu, crtača. Prva njegova sećanja su - sneg u Veneciji. “Sneg je u kući stvarao osećaj veće bliskosti... Mi nismo bili aktivni vernici, ali je menora, sedmokraki svećnjak, stajala uvek na počasnom mestu u našoj kući: meni je oduvek delovala tajanstveno i magično...”.
Foto: Cabalar / EPA; Skulptura Korta Maltezea u La Korunji
Rođen je u Riminiju, baš kao Felini, a u Etiopiji je sa trinaest godina postao Musolinijev vojnik... U Italiju se vratio pred kraj Drugog svetskog rata, u Veneciji prijateljuje sa vojnicima u svim mogućim uniformama kako savezničkim, tako i neprijateljskim. Često i sam te uniforme menja. Tek je prešao dvadesetu a već je na brodu kojim kreće za Buenos Ajres. Ne mora se živeti, ali se mora ploviti. Život će mu od tog trenutka prolaziti u crtanju stripova. Počeo je od “Keca pika” da bi sedamdesetih godina dvadesetog veka nacrtao čuvenog Korta Maltezea. Hranu za umetnost nalazio je u terevenkama, ludovanjima, provodima, putovanjima i - ezoteriji. Obožavao je da putuje diljem Zemljinog šara, a njegovi junaci bili su vazda genijalni avanturista Rembo, Stivenson, Džek London... Pijući šampanjac, veselo je tvrdio da želi samo jedno - da bude beskoristan, i dodavao: ”Moj život je započeo još mnogo pre nego što sam došao na svet, a pretpostavljam da će se nastaviti i kad mene više ne bude...” Poznavao je kabalu i vudu rituale, putovao je duboko unutar sebe... (Ta najluđa putovanja u lavirinte sopstvenih dubina koje su beskrajne. Nesvesno je tek jedno od ostrva.) Govorio je sedam jezika, prikupio biblioteku od trideset hiljada knjiga, njih je obožavao poput Eka. Delovao je kao otmeni venecijanski džentlmen. Ali deran u njemu, radoznali, uzdrhtali, daroviti, neprekidno je bio živ. Čitavog života Venecija ne prestaje da bude njegova opsesija: ”Taj grad prepun je znakova koje posvećenici mogu da tumače do mile volje, neke od njih zovu abraksas. To je kamenje na kome su urezani magijski zapisi. Danas ima delova Venecije koji su zazidani, a iza tih zidova, iza tih vrata, počiva jedna zagonetna i opasna Venecija, dostupna onima koji je traže...”
Tvrdio je da živi u biblioteci, ne u kući, i da je ostvario jedan od Borhesovih snova. Omiljena knjiga bila mu je “Odiseja”. Počeo je da čita sa osam godina, i to je prva knjiga koju je kupio od svog džeparca. Homer jeste bio jedan od glavnih junaka njegovog života. Zar je čudno što je Korto Malteze tako očigledno jedan od njegovih dalekih potomaka, Odisej , mornar koji ide iz pustolovine u pustolovinu... Šeli je tvrdio “da smo svi mi pomalo Grci”, a Prat je tu još direktniji. On kaže: ”Svi smo mi Homerovi potomci...”
