Stripovi su oduvek bili tanki po pitanju jakih ženskih likova, ali, sa sazrevanjem devete umetnosti i sa više ženskih autora, crtača, ali pre svega scenarista, junakinje koje mogu podjednako žestoko da biju i vole polako preuzimaju ovu industriju u celom svetu. Ove promene, privlače novu, to jest žensku publiku, mada se može reći i da je proces možda išao obrnuto, odnosno da njihova potražnja za ovakvim tipom naslova i njihovih aktera tera na produkciju istih.
Lepa kao Afrodita, mudra kao Atina, brza kao Merkur i snažna kao Herkul – Čudesna žena (Wonder Woman) je decenijama bila ideal i zlatni standard žene u američkom mejnstrim stripu, a samim tim i širom sveta, negde na polovini između proto-feminističke ikone i oskudno odevene bombe. Iako na površini gledano, ova moćna poluboginja koja je kreirana 1941. da bi razbila “muški klub” superheroja, kao što su Betmen i Supermen, stoji rame uz rame sa njima, ogroman broj za muške strip heroje neuobičajenih situacija u kojima se nalazila je suptilno podcrtavao stav o nemogućnosti žena da se suoče sa ozbiljnim izazovima.
Na primer, zanimljiva je činjenica da je jedan od rekvizita koje ona koristi magični laso, i da je njegova vlasnica zabrinjavajuće često uvezana istim u scenama koje se graniče sa fetišizmom. I sve to pred očima Comics Code Authority-ja, cenzorskog tela koji je kontrolisalo američku strip industriju po principima visokih moralnih načela od 50-ih sve do 2000-tih.
Elektra
Možda zaista tek sa dolaskom nove generacije, pre svega britanskih strip-scenarista na američki scenu i revolucije koju su oni izazvali 80-ih i 90-ih, dobijamo i autentične i originalne ženske likove kao što je, na primer, Smrt u Sendmenu Nila Gejmena, urbana darkerka sa “ubitačnim” smislom za humor i optimističnim pogledom na svet. Tu su i “Promethea” kultnog autora Alana Mura, ili pak Tulip O’Hare, oružju vična devojka Džesija Kastera, Propovednika na misiji protiv Boga iz istoimenog stripa Garta Enisa. Preuzevši na sebe zadatak da osveže i klasične superheroine kao što su Superdevojka, Žena mačka ili Elektra, ove nove kreativne snage su im konačno dale i šansu da se razviju do svojih punih potencijala i izađu iz senke svojih muških “kolega”.
Konačno, zahvaljujući konstruktivnoj kritici kao što je “Princip Štrumfete”, termin skovan od strane feministkinje Kate Polit 1991. da opiše situacije u stripovima i crtaćima u kojem se muškoj ekipi dodaje usamljeni, stereotipno predstavljen ženski akter, i sam procenat broja i zastupljenosti ženskih likova u američkim stripovima uopšte se u poslednje dve decenije značajno povećao.
Sa druge strane, evropski strip je pak bio mnogo slobodniji mnogo pre američkog, i nemali broj uglavnom prijatnih za oko ženskih likova za sve uzraste se može naći rasut po albumima i mesečnim sveskama italijanskog, francuskog, španskog pa i jugoslovenskog i ex-jugoslovenskog stripa. Od Serpijerijeve Druune zanosnih oblina, preko Walthéry-jeve Nataše, do ultimativne super-herojke - Cat Claw našeg Baneta Kerca, evropske strip junakinje su bile seksualno emancipovane žene, mnogo više od pukih objekata muških fantazija, i povrh toga smeštene u priče i okolnosti koje su teško mogle proći preko okeana.
Josei
Specifična je pozicija strip junakinja u Japanu, zemlji sa verovatno najjačom strip kulturom na svetu, gde mange dominiraju kao štivo omiljeno i u podzemnoj železnici i na policama biblioteka. U zemlji izlazećeg sunca su otišli korak dalje u specijalizaciji prema ciljnim publikama, te već decenijama postoje stripovi koji su recimo namenjeni devojčicama, takozvani “shoujo manga” i koji su se razvili iz časopisa za tinedžerke tokom 20 veka. Ti magazini su se bavili trendovima i temama zanimljivim mladima, i pored romantičnih kratkih priča i modnih ilustracija, imali su i odgovarajuće stripove u nastavcima.
Ipak, 1953, “Bog mange” Osamu Tetzuka, autor legendarnog Asto Boy-a je preuzeo na sebe da osmisli jedan od najpopularnijih serijala ovog žanra - Princess Knight, priču o mladoj princezi Sapphire, borcu za pravdu koja se celog života pretvara da je dečak jer se tron izmišljenog kraljevstva u kojem živi nasleđuje po muškoj liniji. Ovaj potez je žanr podigao na viši nivo, doneo duže, kompleksnije zaplete i smelije teme sukoba polova.
U Japanu ne prave samo stripove za decu, već i za ciljne grupe “seinen” – odrasle muškarce, i “josei” – odrasle žene. Stoga su još zrelije teme i zapleti i kroz razne serijale razvijane osvešćene i moderne junakinje upravo u ovoj zemlji, u ogromnoj i raznolikoj produkciji stripa, više nego bilo gde drugde, mogli da se ostvare tokom godina.
Najzad, vredi istaći da je preokret u svetu stripa pomenut na početku teksta takođe označio i veću zastupljenost stripova koji se bave nekim samo naizgled običnim, životnim temama, i da perjanicu takvog “stripa za odrasle” nose upravo ženski autori i ženski likovi. Persepolis Mardžan Satrapi je pokazao kako je biti žena koja odrasta u fundametalističkom društvu kakav je Iran 80-ih, Love and Rockets braće Hernandez u naizmeničnim pričama postavlja svoje junakinje naspram robota-ubica i uplakanih beba, dok su Stranci u raju Terija Mura najbolji primer stripa koji klasične motive ljubavi, neverstva i braka čini novim i svežim.
I, iako Meri Džejn, Spajdermenova devojka, u skorašnjoj figuri koju je na tržište izbacio izdavač Marve,l i dalje pere na ruke njegov kostim sva srećna i nameštena u izazovnu pozu, “plastično” oličavajući seksističku poziciju žene u stripu čak i danas sve gore navedeno nam ukazuje da to vreme polako i zasigurno prolazi i da će čovek-pauk uskoro konačno morati da nauči da koristi mašinu za veš.
Pavle Zelic/CreativeArtMagazine
