Ežen Delakroa, Studija neba pri zalasku sunca, 1849.
Pesnik se spasava kroz postepeno ređanje slika, a slikar kroz njihovu istovremenost.
“Pesnik se spasava kroz postepeno ređanje slika, a slikar kroz njihovu istovremenost. Primer: pred očima su mi ptice koje se kupaju u bari vode nastale posle kiše, na odvodu koji pokriva izbočenu površinu krova; ja u isto vreme vidim gomilu stvari koje pesnik čak i ne primećuje, a daleko od toga da može da ih opiše, osim ako ne želi da bude dosadan i da samo povećava obim tomova, a ipak ne uspevajući da ih nepogrešivo dočara.
Primetili ste da ja govorim samo o jednom trenutku: ptica zaranja u vodu; vidim njenu boju, srebrnu površinu ispod njenih malih krila, njen lak oblik kapljice vode koje pršte na suncu itd. U tome je nemoć umetnosti pesnika; potrebno je da iz svih tih utisaka on izabere najjači da bi učinio da zamislim sve druge.
Govorio sam o onome što se neposredno tiče ptičice i onoga što je ona sama; prećutno prelazim preko nežnog utiska o suncu koje se rađa i oblacima koji se ocrtavaju u tom jezercetu kao u ogledalu, utisku zelenila koje je svuda okolo, igre drugih ptica koje su privučene i koje lete i odleću lepršanjem krila, nakon što su svoje perje osvežile i svoj kljun u tu vodu i svih gracioznih pokreta usred ovih nestašluka, ovih krila koja podrhtavaju, telašca čije se perje kostreši, glavica podignutih u vazduh nakon što su se ovlažile, hiljade drugih pojedinosti koje u mašti još vidim, ako ne više u stvarnosti.”
Ežen Delakroa
