fbpx

Dizelaši – kako je ova potkultura preplavila Srbiju devedesetih

9Capture 1

Pored ogromnog broja književnika, umetnika i svetski poznatih ličnosti koje je iznedrila Srbija, mnogi sociolozi smatraju da ništa nije ostavilo traga na naš narod i mentalitet kao dizelaški pokret koji se javio devedesetih godina u Srbiji.

Pojava dizelaškog pokreta

Ova potkultura simboliše slom morala usled socijalno-političkih faktora i, uopšte uzev, oslikava duh jednog naroda u određenom vremenskom okviru. Kulturna i intelektualna elita pala je pod senku estrade, a vodeće ličnosti u državi bili su mafijaši, ratni profiteri i političari koji su podržavali režim Slobodana Miloševića.

Teoretičari pojavu dizelaša povezuju i sa činjenicom da se u kratkom vremenskom roku veliki broj ljudi obogatio na nezakonit način, nakon čega su kroz modu i specifičan stil nastojali da pokažu pripadnost određenom staležu. Zbog tadašnjih sankcija bilo je gotovo nemoguće legalno nabaviti bilo kakvu robu koja nije proizvedena u Srbiji, pa su svetski poznati brendovi, kao što su Nike, Reebok ili Marlboro bili neka vrsta statusnih simbola.

Kao trenutno najpopularniji brend, prihvaćen je Diesel, po kome su dizelaši i dobili ime. 

Uzor svih dizelaša i, možemo slobodno reći, rodonačelnik njihovog stila bio je Aleksandar Knežević, poznatiji kao Knele. Ovaj mladić, inače vatreni navijač Crvene zvezde, bio je usko povezan sa vođom i pripadnicima Voždovačke kriminalne grupe, a učestvovao je u velikom broju pucnjava po Beogradu.

Budući da je svojevremeno bio strah i trepet beogradskih ulica, mladići su počeli da se ugledaju na njega i tako je počelo širenje prepoznatljivog trenda uvlačenja gornjeg dela trenerke u farmerke. Za ovo su postojala dva razloga: pokazivanje skupe marke pantalona i kaiša, ali i praktičan način nošenja pištolja.

Zbog ratova koji su besneli u komšiluku, oružje je bilo dostupno gotovo svima, što je olakšalo okretanje kriminalu. Oni koji nisu bili umešani u kriminalne poslove i crno tržište, težili su da makar svojim izgledom oponašaju ovakav životni stil.

Obeležja „dizel momaka“

Obrijana glava, debeli zlatni lanci oko vrata i air max patike bili su neizostavni elementi pripadnika ove kulture. Svoje bogatstvo dizelaši su demonstrirali nošenjem upadljivog nakita, satova, uglavnom zlatne boje, kao i posedovanjem mobilnog telefona, koji je u to vreme bio retkost. Ukratko, dizelaškim stilom vladalo je pravilo 4P: pajero – pejdžer – pištolj – plavuša.

 

Izgled mafijaša, mačo muškarca, bio je ideal ovih mladića, željnih moći i reputacije.

Sa druge strane, devojke dizelašice, poznate i kao sponzoruše, predstavljale su se pre svega kao seksualni objekti, zbog čega je isticanje ženskih atributa provokativnom odećom stavljeno u prvi plan, pored jake šminke, cipela sa visokom štiklom i takozvanog plastičnog izgleda. Ovakav stil osuđivan je kao džiberski od strane manjine koje se borila protiv najezde dizelaša.

Iako se smatra potkulturom, dizelaški pokret devedesetih godina nije predstavljao nikakav vid bunta ili različitosti. Štaviše, smatrao se za mejnstrim, nasuprot padavičarima, koji su slušali uglavnom rok, imali posebna mesta za izlaženje i borili se da makar u svojim krugovima očuvaju koliko-toliko ispravne vrednosti.

Turbo-folk širenje šunda

Dizelaška potkultura nije inicirana samo kriminalom, već i turbo-folkom, novim muzičkim stilom u vidu mešavine tradicionalnog srpskog folka i euro densa, koji je veoma brzo stekao popularnost. Poznate ličnosti su svojom muzikom i životom promovisale luksuz, konzumiranje narkotika, firmiranu odeću i skupa kola – život kakvom su mladi masovno težili.

Sociolozi objašnjavaju da je šou biznis bio jedan od načina da se narodu plasiranjem jeftinih zabavnih sadržaja skrene pažnja sa ratova u okolini, siromaštva i inflacije koja je tada vladala.

Estrada, podržana od strane političara, preko noći je dobila jednu od vodećih uloga u društvu. Novokomponovana muzika oslikavala je stereotipe o vezi između plastične lepotice i kriminalca, banalizujući emocije i izražavajući fascinaciju novcem i oružjem. Upotreba specifičnog slenga i negovanje gangsterske estetike doprinela je cilju: mase su prihvatile šund, a pesme Mileta Kitića, Ace Lukasa, Dragane Mirković, Svetlane Ražnjatović i mnogih drugih bile su najpopularnije u beogradskim diskotekama.

Kralj kokaina i Gangster za ljubav samo su neke od pesama čiji tekstovi oslikavaju raskalašan život estradnih zvezda, dok je pesma Ivana Gavrilovića Dvesta na sat prihvaćena kao himna dizelaša.

Sada naširoko prihvaćen, termin turbo-folk skovao je Rambo Amadeus, pri tome dajući i njegovu možda najbolju definiciju.

Turbo-folk nije muzika, turbo folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti.

Rambo Amadeus

Dizelaši u popularnoj kulturi

Iako manje popularni delom zbog rađanja novih potkultura, delom zbog vraćanja starim, dizelaši nisu potpuno nestali po ulasku u novi milenijum. Zemun, Voždovac i Surčin su devedesetih godina bili prestonice dizelaškog pokreta. Na mesto kriminalaca i ratnih profitera sada su došle navijačke grupe i klanovi, takozvani neodizelaši, koji i dalje neguju estetiku svojih prethodnika, uz određene modifikacije: raskopčani šuškavci ustupili su mesto maskirnim duksevima bez rajsferšlusa, nakit nije toliko upadljiv, a neizostavan detalj su kapuljače i replike patika sa vazdušnim đonom.

Šejtanov ratnik, gde je glavni junak dizelaš, Šišanje i Rane, koji na najverniji način oslikava kako izgleda odrastanje na beogradskom asfaltu sredinom devedesetih propraćeno kriminalom i novim sistemom vrednosti su jedni od mnogobrojnih filmova koji se bave ovom potkulturom.

Dizelaši su neretko i tema pesama, koju danas najčešće srećemo kod rep izvođača kao što su Ivan Ivanović Đus, Napoleon, ili sastav V.I.P. Takođe, grupa Babe u svojoj pesmi Dizel kratko i slikovito prikazuje dizelaški stil stihovima:

Ja sam reper

moj drug mi je brat

mi smo dizel

zlatne kajle kačimo o vrat.

Mina Pavlović

kultivisise.rs