Težnja da se prevaziđu ova ograničenja stvara potrebu za otkrivanjem nečega što je trajno i vantelesno u čoveku, nešto što će nadživeti propadanje materijalnog i trenutnog i što će čoveku dati viši smisao i večnost. Ono što alhemičari nazivaju prima materia.
Najveći problem ljudske egzistencije jeste potraga za suštinom čovekovog bića. Od svog nastanka, čovek teži da upozna svoju unutrašnju prirodu i snagom duha je promeni i poboljša. Ono na šta nailazi u svom traganju jesu ograničenja. Ograničenost vremenom i prolaznošću ljudskog veka, ograničenost materijalnošću sopstvenog tela i prostora u kojem je zarobljen.
Težnja da se prevaziđu ova ograničenja stvara potrebu za otkrivanjem nečega što je trajno i vantelesno u čoveku, nešto što će nadživeti propadanje materijalnog i trenutnog i što će čoveku dati viši smisao i večnost. Ono što alhemičari nazivaju prima materia.
Religijska učenja istu stvar nazivaju dušom, filozofi to mogu nazvati esencijom ili suštinom, ali bez obzira na različite nazive sve koje različite discipline koriste, sve one govore o istom pojmu. Sve duhovne nauke i drevne religije bave se istim pitanjem.
Otkrivanjem suštine čovekovog bića i njegovog položaja u odnosu na ostatak kosmosa.
U današnje vreme, alhemija se uglavnom smatra primitivnim oblikom hemije koja za predmet svoje nauke ima pretvaranje običnih metala u plemenite i transformaciju materije uopšte. Alhemičari se često prikazuju kao neuspešne srednjevekovne verzije hemijskih laboranata koji pokušavaju da nađu formulu za pretvaranje kamena u zlato ili fanatici koji tragaju za Kamenom mudrosti kako bi sebi obezbedili besmrtnost.
Metafizički aspekt alhemije se danas često smatra pseudonaučnim, fanatičnim misticizmom i s toga se ona povezuje sa sujeverjem i primitivnim magijskim ritualima.
Ovakva slika je izgrađena pojavom prosvetiteljstva, koje ne samo da je od racionalnosti napravilo dogmu time što negira mogućnost saznanja o stvarima suprotstavljenih Razumu, već negira i značaj simbolike nesvesnog za razumevanje i istraživanje čovekovog bića. Zato je za savremenog čoveka primitivna hemija ispunjena mističnim i religijskim konotacijama obična iracionalna smejurija, dok pred-Moderni čovek u njoj vidi način da ispoljavanja nesvesne strane njegove ličnosti.
Suština hemijskog procesa nije u veštini transformisanja materije, već u njenoj skrivenoj težnji za transformisanjem ljudske duše do njenog savršenstva.
’’Alhemičar’’, naslikao ArturasSlapsis
Prosvetljenje duše
Karl Gustav Jung u svojoj knjizi ’’Psihologija i alhemija’’ analizirajući snove svog pacijenta otkriva učestalu pojavu religijskih i mističnih simbola u njima.
On tumači ove simbole kao arhetipe koji se u sličnom obliku pojavljuju u svim religijskih učenjima i koji predstavljaju ispoljavanje kolektivnog nesvesnog kao neizostavnog dela ljudske psihe. Iza samog alhemijskog procesa i transmutacije elemenata, leži nesvesna težnja za transmutuacijom ljudske samosvesti.
Ovaj proces se naziva Magnum Opus ili Veliko Delo i njegov konačni cilj je prosvetljenje ljudske duše, kako bi čovek došao u sklad sa svojim bićem i time u sklad sa celim kosmosom.
Da bi suština procesa bila dostupna samo obrazovanim i prosvećenim ljudima, koji neće biti vođeni ličnim materijalističkim interesima, znanje je ostalo zapisano u hermetičkim tekstovima i prikriveno metaforama i simbolima. Tako je proces pretvaranja običnih metala u plemenite, samo simbolika oplemenjivanja ljudske duše.
Veliko delo se sastoji iz 4 faze
Nigredo– Crnjenje.
Predstavlja truljenje elementa i propadanje nečiste materije.
Simbolički silazak u nesvesni deo ličnosti gde se pojedinac suočava sa sadržajem sopstvene senke.
Prema Jungu, senka je nesvesni deo čovekove ličnosti koji svesno ’’Ja’’ odbija da prihvati kao deo svog bića. Ona je zatamnjena i time nepoznata čoveku u njegovom svesnom delovanju, a vrlo često se u njoj kriju uzroci svih patnji.
U senci se nalaze sve nesavršenosti koje čovek odbija da prihvati u vezi sebe: frustracije, strahovi, egoizam, skrivene fantazije, mržnja prema drugima.
Silazak u nesvesno je faza depresije, melanholije i beznađa, jer je u mračnim dubinama svoje duše čovek suočen sa svojom pravom prirodom, i svojim ništavilom.
Albedo– Beljenje.
Predstavlja pročišćenje elementa i njegovo pretvaranje u srebro. Kroz proces individuacije čovek prihvata nesvesni sadržaj kao deo svog ’’Ja’’, i apsorbuje ga u svesni deo ličnosti, stvarajući mogućnost sopstvene promene.
Tako otpočinje prosvetljenje i šansa da čovek, neopterećen svojim nesavršenostima, pređe u viši oblik svesti.
Beljenje takođe predstavlja otkrivanje anime tj. ženskog arhetipa u čovekovom nesvesnom, otkriva njegovu unutrašnju dualnu prirodu i potrebu za njenim jedinstvom. Ona se personifikuje u mitološkim likovima Eve, Jelene Trojanske, Device Marije ili Sofije Boginje mudrosti i njen simbol je Mesec.
Mnoge antropološke studije ukazuju da se Mesec često vezuje za ženstvenost, plodnost, zemlju, prirodu.
Citrinitas–Žućenje.
Predstavlja transmutaciju srebra u zlato. Ova faza se vezuje za animus, muški arhetip čovekovog nesvesnog.
On predstavlja suprotnost ženskom tipu i njegov astrološki simbol je Sunce. U mnogim alhemijskim spisima ova faza je izostavljena tako da druga faza oslikava jedinstvo muškarca i žene u njihovim suprotnostima , spajanje Sunca i Meseca i ono što se naziva ’’hemijska svadba’’.
Odsustvo ove faze se može objasniti time što je anima ženski arhetip kod muškarca, a animus muški arhetip kod žene , tako da se proces prosvetljenja tj osvešćivanja događa u jedinstvenoj fazi u sukobu pola i njegovog suprotnog arhtipa.
Rubedo – Crvenjenje.
Krajnja faza Velikog dela gde element konačno postaje ono što su alhemičari nazivaju Kamen mudrosti.
On predstavlja savršenstvo materije, kao i savršenstvo čovekovog duha. Često je označavan različitim simbolima poput krvi, ruže ili Feniksa. Čovek konačno postaje celina i dolazi u sklad sa svojim sopstvom.
Ova faza se simbolički prikazuje kao venčanje Meseca i Sunca, ženskog i muškog arhetipa. Iz braka Meseca i Sunca rađa se hermafroditni Merkur koji predstavlja jedinstvo ali i dvostrukost ljudske prirode.
Tek u jedinstvu suprotstavljenih sila unutar čoveka, čovek dostiže svoju ego-svest i time upoznaje i ostvaruje svoju istinsku prirodu. Nakon svadbe mladenci bivaju ubijeni što označava kraj jednog procesa ali i ponovno rađanje i početak novog.
Crtež alhemijskog procesa predstavljenog u tri faze.
Da li postoji konačno savršenstvo?
’’Hemijska svadba’’ je centralni pojam u alhemiji jer predstavlja jedinstvo i celovitost podeljenog ljudskog bića. Takođe je jako izražen religijski motiv jer je sjedinjenost čoveka sa svojim bićem ujedno i njegova sjedinjenost sa kosmosom tj. Bogom.
Ova misao se prožima kroz sva religijska učenja, a pogotovo je izražena budizmu i drugim dalekoistočnim religijama. Možemo je naći i u delima nemačkih idealista, pogotovo Šelinga koji tvrdi da je konačni smisao ljudske egzistencije povratak svih pojedinačnih stvari Apsolutu.
Sam proces pročišćavanja i usavršavanja je večan i cikličan. Čovek je konačno spoznao sebe, ali time se proces samorefleksije na završava jer se čovek konstantno menja i oseća potrebu za ponovnim ispitivanjem.
Ovaj proces simbolički je prikazan kao uroboros, zmaj ili zmija koji grize sopstveni rep.
Ideja koja je iz budizma, preko gnosticizma dospela u savremenu filozofiju, možda je najstarija ideja u ljudskoj misli. Kretanje nije besciljno, ali cilj ne postoji kao krajnja i dostižna tačka već kretanje samo po sebi cilj. T.S. Eliot u svoja Četiri kvarteta piše:
’’Nećemo odustati od našeg istraživanja, a kraj svog našeg lutanja biće da dođemo tamo odakle smo počeli i po prvi put istinski poznamo to mesto.’’
Dok istočnjačka mudrost uči o beskrajnom kretanju u krug, linearno razumevanje vremena koje je karakteristično za modernog zapadnog čoveka, stvorilo je iluziju o postojanju konačnog cilja.
Zapadna alhemija je zahvaćena ovom iluzijom pod uticajem monoteističkih religija koje su prikazivale Boga kao apsolutno savršenstvo, što je provociralo humanistički odgovor: težnja čoveka da bude savršen tj. jednak Bogu.
Istinsko prosvetljenje koje se nalazi u shvatanju da čovek nikada ne može dostići konačni oblik, među retkima u zapadnoj misli, odražava Plotin, tvrdeći da čovek nikada ne može istinski spoznati Apsoluta u svojoj kontemplaciji.
U pokušaju spoznaje, misli se rasipaju na više strana poput sunčevih zraka i tako čovek višestruko kontemplira, ali nikada ne dolazi do konačne istine.
Ova ideja se javlja u nemačkom idealizmu kod Fihtea koji govori da je kretanje zasnovano na samoprevazilaženju samo po sebi cilj. Takođe, Hegel tvrdi da je i sam smisao istorije razvoj svesti o slobodi. Apsolut nije konačni stupanj u razvoju, već totalitet svih sila koje omogućavaju ovo večno kretanje.
To je mudrost koju Istok nikada nije zaboravio. Budistička kontemplacija donosi samo trenutnu nirvanu i čovek je u svakom sledećem trenutku nova osoba koju treba prevazići.
Čovek je osuđen na večiti krug rađanja iznova, ali time mu je pružena neograničena mogućnost iskupljenja i ponovnog pokušaja. U tome je najveća lepota reinkarnacije i simbolike ubijenih mladenaca.
Ako je Heraklit nekada znao da sve teče, većina njegovih zapadnih naslednika je zaboravila ovu mudrost u svojoj potrebi da izgradi savršenog čoveka.
