Broj novih slučajeva vrtoglavo raste. Evropska unija je zabranila ulazak većini stanovnika Sjedinjenih Država, pokazujući tako da SAD vidi kao propalu državu nesposobnu da pandemiju stavi pod kontrolu.
Piše: JAN-WERNER MÜLLER
Za novo razbuktavanje neki krive mlade i njihova okupljanja. Ali veću štetu su napravile desničarske elite koje ne odustaju od tvrdnji da zaštitne mere poput distanciranja i korišćenja maski ugrožavaju njihove „slobode“.
Za razliku od drugih kriza koje Amerika pamti, ovog puta nije bilo efikasnog vođstva na nivou zemlje niti adekvatnog planiranja za krizu – Trumpov plan je od početka bio da nema plan, kao što je primetio Jay Rosen, jedan od njegovih kritičara. Vakuum koji je tako nastao popunili su najekstremniji glasovi iz Republikanske partije i preduzetničke desnice: prema njihovom mišljenju, u toku je epska bitka sila straha i slobode. Predstavnici organizacija „Freedom Works“ i „Job Creators Network“ pozivaju na zaravnjivanje krive straha. To je retorika koja se prepoznaje i na transparentima naizgled libertarijanskih demonstranata u Mičigenu: „Naša sloboda ne prestaje tamo gde počinje vaš strah“.
Desnica je, zapravo, samo obrisala prašinu sa političke strategije koja joj je dobro poslužila u prošlosti: to je neprestano potpirivanje kulturnih ratova da bi se skrenula pažnja sa sve većih nejednakosti i degradacije životne sredine. Maske se opisuju kao po sebi „levičarske“ ili kao znak porobljavanja od strane nosilaca vlasti; za virus se krive zli stranci. Umesto mobilisanja državnih resursa tako da se zaštite i preduzeća i radnici, kao što je učinjeno u Danskoj i nekim drugim zemljama, pandemija je instrumentalizovana za potrebe dalje deregulacije koju Trump i njegove pristalice sprovode od prvog dana na vlasti.
Republikanci su ovaj scenario uvežbali na temi globalnog zagrevanja: pretvarajte se da pretnje koje nisu sasvim direktne i za mnoge ostaju nevidljive jednostavno ne postoje i da je u pitanju izmišljotina globalnog geopolitičkog rivala.
Istina je da smo danas na mnogo načina manje slobodni nego pre četiri meseca: imamo manje opcija na raspolaganju i neke slobode su nam ograničene. Ali ne smemo zaboraviti da slobode uvek podrazumevaju podršku države i ograničenja koja određuje država – i najvatreniji libertarijanci će pozvati policiju kada lopovi pokušaju da ih liše prava slobodnog raspolaganja privatnom imovinom. Osnovna politička prava su uvek razumno uslovljena: Mike Pence se u opširnoj odbrani neuspelog Trumpovog mitinga u Tulsi pozivao na ustavom zagarantovano pravo okupljanja, ali zaboravio je da kaže da okupljanja mogu biti regulisana u pogledu vremena, mesta i načina održavanja.
Ali razlog ograničavanja naših sloboda poslednjih meseci nije samo nedvosmislen demokratski mandat koji su države za tu svrhu dobile od ljudi koji s razlogom strahuju za život (ispitivanja javnog mnjenja pokazuju podršku takvim merama). Drugi važan razlog je to što se nalazimo u situaciji u kojoj kao pojedinci često nismo u stanju da ispravno procenimo koliko svojim ponašanjem ugrožavamo ljude oko sebe. Zato je potrebno da države postave neka pravila.
Naš manjak sposobnosti da kao pojedinci ispravno procenjujemo rizik koji predstavljamo za okolinu neće nestati u dogledno vreme, tim pre što je broj asimptomatičnih slučajeva veći nego što smo mislili. Zato je bolje s merama preterivati nego ne činiti dovoljno. Države moraju sankcionisati preduzeća koja ne vode računa o bezbednosti zaposlenih, umesto što radnike proglašavaju za „esencijalno“ važne i na taj način štite poslodavce od odgovornosti, kao što je Trump učinio sa zaposlenima u industriji mesa. To bi pomoglo i da se smanji strah onih koji treba da se vrate na posao.
Ako bezbednost na radnom mestu nije osigurana, onda je navodna ekonomska sloboda za koju se desnica zalaže zapravo nesloboda. Mnogi radnici na nižim pozicijama nisu u situaciji da biraju da li će raditi ili ostati kod kuće, a imaju mnogo razloga da se plaše povratka u nebezbedno radno okruženje. S druge strane, privilegovani – oni koji mogu da rade od kuće ili da uopšte ne rade – ostaju zaštićeni. Oni tako indirektno profitiraju od rasta broja inficiranih jer nas to približava kolektivnom imunitetu, a to je klasičan primer parazitiranja o kome govore ekonomisti kada neko ubira korist, a ništa ne ulaže.
Amerika mora shvatiti da sloboda nije samo neograničeno pravo postupanja po sopstvenoj volji. Kao što je primetila Hannah Arendt, sloboda je i kolektivna sposobnost koordinacije i zajedničkog postupanja. Za to je potrebno da pokažemo malo uzdržanosti u svom ponašanju u zajedničkim prostorima. Mnogi su već usvojili takav stav – dobrovoljno su stavili maske i vode računa o tome kako se kreću i komuniciraju u prostorima koje delimo. Takvo uzdržavanje i poštovanje privremenih mera doprineće smanjivanju straha i očuvanju naših sloboda na duži rok.
