Ima li šta lepše od toga da čovek ispuni svoje snove iz mladosti. Dođe u neke godine, zađe u drugu polovinu života, osvrne se i vidi da je ostvario zavidnu profesionalnu karijeru, stvorio porodicu, dobio decu, ali oseća da mu nešto fali.
Piše: Safeta Biševac
Samo izuzetni se sete svojih dečačkih ili devojačkih snova i pokušaju da ih ostvare. U takve spada predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je upisao Visoke sportske i zdravstvene škole strukovnih studija, smer za sportskog trenera.
„Ne biste verovali koliko sam srećan što posle mnogo godina krećem u ostvarenje dečačkih snova“, napisao je Vučić, koji je nedavno u intervjuu listu Kurir obelodanio da mu je neispunjena želja da trenira decu i to u košarci i u nekom malom klubu. Ne plašite se, ne planira da postane selektor košarkaške reprezentacije Srbije.
– Moja neispunjena želja je da treniram neke klince. Nekog kluba, zemunske Mladosti ili nekog Ušća. To mi je najveća želja, poručio je Vučić. Bože zdravlja, valjda će je ispuniti. Evo u ovo teško vreme korone jedne lepe vesti. Predsednik koji ima vlast, moć, želi da se usavršava, pomaže mladima… Ali, Srbijica je ovo, odmah počela sprdnja. Te zašto je upisao, te da li je polagao prijemni, te opet nešto folira… Čudi se moja drugarica Melina iz Engleske i žali mi se pre neki dan:“Na Zapadu ljudi uče pod stare dane, upisuju škole, kurseve, fakultete, što vama smeta što je Vučić, sa tek 50 ak godina, upisao?“ Meni ne smeta. Štaviše. Super je to, samo hoće li imati vremena? Čovek radi 25 sati dnevno, ne spava, ne jede, ne pije, samo mu još ispiti fale.
Čude me dve stvari. Mislila sam da predsednik preferira fudbal, a ne košarku. Drugo, želja mu prilično skromna. Od političara obično očekujete da čujete da želi vlast. Ima i nekih sa konkretnijim snovima i željama. Od tada mlađanog Vučića smo devedesetih mogli da čujemo neke potpuno drugačije. Nije pominjao košarku već „Veliku Srbiju“, granice Karlovac-Karlobag-Ogulin -Virovitica…
„Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti Hrvatska, nikada Banija neće nazad u Hrvatsku…“, govorio u Glini 1995. A sada hoće da bude košarkaški trener. I to za „našu decu“. Svakako mnogo bolje nego snovi i želje koje su mu se devedesetih priviđale.
Najavio Vučić povlačenje sa mesta predsednika SNS, pa možda i nađe vremena za spremanje ispita. Pošto je Pravni fakultet završio u roku i sa izuzetnim prosekom, ovu trogodišnju školu će verovatno „brže, jače, bolje“.
Da ga ne omete kampanja za beogradske i predsedničke izbore za dve godine? Dakle, kada završi političku karijeru, a koliko god deluje nemoguće i to će se jednom desiti, Vučić bi voleo da trenira decu u nekom malom, gradskom klubu, a šef SPS i diplomatije Srbije Ivica Dačić, kome se fotelja klacka, ali za koga ne treba brinuti jer će se sigurno snaći, odlučio bi se za novinarstvo.
Priča se da je bio veliki talenat i briljantan student novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Svedoči i kolega Božidar Andrejić, koji im bio gostujući predavač, ali da li neko može Dačića da zamisli da sedi u nekoj medijskoj redakciji, kuca za kompjuterom, zove sagovornike za izjavu?
Zbog svog mentalnog zdravlja, političari, pogotovo na vlasti, moraju da imaju neke dodatne aktivnosti i interesovanja. Najpoznatiji britanski premijer Vinston Čerčil bavio se pisanjem i slikanjem, zašto se onda Vučić i Dačić ne bi posvetili košarci i novinarstvu?
Kažu da Čerčil kao pisac i slikar uopšte nije bio loš. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. Bila je to naravno sumnjiva odluka Nobelovog komiteta, međutim, „kakvi smo mi Englezi…“
