Možda je traumatični sukob između španske države i regionalnih vlasti u Kataloniji upravo ono što nam je sada potrebno da bismo udahnuli novi život posustalom evropskom projektu. Ustavna kriza u jednoj od vodećih zemalja članica Evropske unije pruža priliku za rekonfigurisanje sistema demokratskog upravljanja regionalnim, državnim i evropskim institucijama – ka izgradnji odbranjive i održive Evrope.
Zvanične reakcije iz EU na policijsko nasilje tokom održavanja referenduma o nezavisnosti Katalonije mogu se okvalifikovati kao neizvršavanje dužnosti. Izjava da su to unutrašnji problemi Španije u koje EU ne treba da se meša – što je bio komentar predsedavajućeg Evropske komisije – izraz je licemerja najvišeg reda.
Naravno, licemerje nije ništa novo u ponašanju Evropske unije. Zvaničnicima EU nije ispod časti da se mešaju u unutrašnje stvari država članica kada, na primer, treba smeniti izabrane političare zato što odbijaju da sprovedu mere kojima se smanjuju penzije i socijalna davanja, ili da rasprodaju javna dobra po bagatelnim cenama (što sam i lično iskusio). S druge strane, kada mađarska i poljska vlada krše neka od temeljnih načela EU, poštuje se princip nemešanja u unutrašnje stvari zemalja članica.
Katalonsko pitanje ima dugu predistoriju, kao i nacionalizam u Evropi uopšte. Ali pitanje je da li bi taj problem sada eskalirao na ovaj način da u upravljanju krizom evrozone posle 2010. Evropa nije napravila niz grešaka, kojima je Španiju i ostatak evropske periferije gurnula u stanje praktično trajne ekonomske stagnacije. Time je pripremljen i teren za širenje ksenofobije i moralne panike, kada su imigranti prešli spoljne granice unije. Ilustrovaću povezanost tih događaja jednim primerom.
Barselona, prelepa prestonica Katalonije, poznata je kao bogat grad sa velikim budžetskim suficitom. Ipak, ne tako davno, mnogima od njenih stanovnika zapretila je mogućnost da se nađu na ulici zbog naplate potraživanja banaka koje su spasavane novcem od poreza koji su oni plaćali. To je dovelo do nastanka građanskog pokreta zahvaljujući kojem je Ada Colau 2015. postala gradonačelnica Barselone.
Nova gradonačelnica je obećala smanjenje lokalnih poreza za mala preduzeća i domaćinstva, pomoć za siromašne i izgradnju smeštajnih kapaciteta za 15.000 izbeglica – veliki deo od ukupnog broja koji je Španija trebalo da primi iz zemalja na prvoj liniji izbegličkog fronta, kao što su Grčka i Italija. Sva ta obećanja mogla su se ostvariti bez ulaska u budžetski deficit jednostavnim zahvatanjem iz lokalnih budžetskih viškova.
Ali avaj, gradonačelnica se uskoro suočila sa nesavladivom preprekom. Pozivajući se na obaveze zemlje ustanovljene direktivama EU za sprovođenje mera štednje, centralne vlasti su donele zakon kojim je lokalnim vlastima praktično zabranjeno da povlačenjem sredstava smanjuju svoje budžetske viškove. Centralne vlasti su takođe zabranile ulazak u Španiju 15.000 izbeglica za koje je Colau već bila pripremila smeštaj.
Zato je gradski budžet i dalje u suficitu, obećana smanjenja lokalnih poreza i povećanje socijalnih davanja su izostali, a stanovi izgrađeni za izbeglice su prazni. Posle toga nije bilo potrebno mnogo podsticaja jačanju katalonskog separatizma.
U svakoj sistemskoj krizi, kombinacija mera štednje nametnutih većini, socijalizma za bankare i gušenja lokalnih demokratskih procesa proizvodi beznađe i nezadovoljstvo – što je kiseonik svakog nacionalizma. Progresivni, antinacionalistički Katalonci kao što je Colau na udaru su sa dve strane: s jedne strane od autoritarnog državnog establišmenta koji se pravda direktivama EU, a sa druge buđenjem radikalnog parohijalizma, izolacionizma i atavističkog nativizma. I jedno i drugo su odrazi neuspeha u ostvarivanju obećanja zajedničkog panevropskog prosperiteta.
Katalonija je odličan ogledni poligon za istraživanje dubljih problema u Evropi. Situacija u kojoj se bira između pokoravanja autoritarnoj španskoj državi i želje da „Katalonija ponovo bude velika“ – ne razlikuje se mnogo od opredeljivanja između Jeroena Dijsselbloema, šefa evrogrupe ministara finansija, i Marine Le Pen, liderke francuskog radikalnog desničarskog Nacionalnog fronta: štednja ili dezintegracija.
Dužnost progresivnih Evropljana je da odbace obe ponuđene opcije: i ukorenjeni establišment na nivou EU, i sukobljene nacionalizme koji razaraju solidarnost i zdrav razum u državama članicama kao što je Španija.
Alternativa je evropeizacija rešenja ovog problema, koji je ionako izazvan prvenstveno evropskom sistemskom krizom. Umesto što sputava lokalne i regionalne demokratske uprave, EU bi trebalo da ih podstiče. Sporazumi EU mogu se dopuniti tako da osiguraju pravo regionalnih vlada i gradskih uprava, kao što su Katalonija i Barselona, na fiskalnu autonomiju, pa i na sopstveni fiskalni novac. Takođe bi morali da im omoguće sprovođenje sopstvenih politika u vezi sa migracijama i izbeglicama.
U slučaju da separatistički zahtevi za izdvajanje iz međunarodno priznatih država time ne budu otklonjeni, EU može da definiše pravila postupanja u slučaju secesije. Na primer, EU bi mogla da propiše da će dozvoliti referendum o nezavisnosti pod uslovom da je regionalna vlada koja ga raspisuje već pobedila na izborima na istoj platformi sa apsolutnom većinom glasova. S tim što se referendum ne može organizovati za manje od jedne godine po održavanju izbora, da bi se ostavilo dovoljno vremena za primerenu i trezvenu debatu.
Što se tiče nove države, ona bi se morala obavezati da prenos fiskalnih sredstava neće biti manji nego pre secesije. Na primer, bogati Veneto može da se otcepi od Italije, ali pod uslovom da ne prekine transfere u korist stanovnika juga. Takođe, novim državama ne bi bilo dozvoljeno da postavljaju nove granice, a svojim stanovnicima bi morale da garantuju pravo na trojno državljanstvo (nova država, stara država i Evropa).
Kriza u Kataloniji je važna istorijska lekcija koja pokazuje da Evropa mora izgraditi novu vrstu suvereniteta koji će ojačati gradove i regione, razgraditi nacionalni partikularizam i zadovoljiti demokratske norme. Od toga bi prvi imali koristi Katalonci, stanovnici Severne Irske, a možda i Škotske (koji bi tako u poslednji čas izmakli brexitu). Na duži rok, od nove vrste suvereniteta najviše koristi bi imala Evropa kao celina. Zamišljanje takve panevropske demokratije je preduslov za zamišljanje Evrope vredne spasavanja.
Janis Varufakis
Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić
