Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Protiv Donalda Trumpa je podignuta optužnica; Boris Johnson je praktično izbačen iz parlamenta; Silvio Berlusconi je napustio italijansku političku scenu kojom je decenijama dominirao. Neko bi mogao pasti u iskušenje da objavi da zajedno s Berlusconijem u istoriju odlazi i populizam. Liberali bi voleli da veruju da pomenuti događaji potvrđuju da su bili u pravu kada su tvrdili da populizam uvek proizvodi probleme u vođenju države – zato što populisti koriste jednostavna rešenja za složene probleme – i neizbežno vodi u sukob sa zakonom: Trumpa i Johnsona čekaju kazne za izgovorene laži; Berlusconi je u dugoj političkoj karijeri preživeo 35 krivičnih postupaka, da bi na kraju bio osuđen za utaju poreza.
Ali takvo tumačenje takođe nedopustivo pojednostavljuje stvarnost. Populizam je blisko povezan s korupcijom, pa ne treba da nas čudi što populisti ponekad završe na sudu. Ideja da je u populizam uvek ugrađen i mehanizam za samouništenje nije ništa više od plišane igračke kojom se liberali teše u besanim noćima. Ono što smenu takvih režima čini naročito opasnom, ako do smene dođe, jesu lideri koji tvrde da samo oni predstavljaju narod, a uz to imaju masovnu podršku i mnogo toga da izgube. U istoriji sukobljavanja s autoritarnim režimima 20. veka nema mnogo lekcija od koristi za suočavanje sa ovom novom vrstom izazova.
Zašto populisti u tako velikom broju razvijaju autoritarne crte? Suprotno uvreženom mišljenju, ne možemo automatski proglasiti za populistu svakoga ko ukaže na probleme u redovima „elita“ ili kritikuje „establišment“. Istina, to su metode koje populisti rado koriste za napade na vladu i konkurentske partije kada se nalaze u opoziciji. Ali to nije sve što oni čine. Takođe tvrde da su oni – i samo oni – predstavnici nečega što nazivaju „nečujnom većinom“ ili, još ilustrativnije, „stvarnim narodom“. Sve ostale pretendente na vlast pokušavaju da diskredituju kao korumpirane. Ono što je Trump govorio o Hillary Clinton u kampanji 2016. možda je ekstreman primer, ali svakako nije izuzetak: nema populizma bez optužbi za „pokvarenost“.
Manje očigledno, polaganje prava na monopol u zastupanju naroda implicira da građani koji populističku ideju o „narodu“ ne prihvataju (ili se u nju ne uklapaju) zapravo i nisu narod – što je optužba koja se često stavlja na račun „globalistima“ ili marginalizovanim i ranjivim manjinama.
Uzmimo za primer turskog predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana: na partijskom kongresu 2014. objavio je: „Mi smo narod“ – onda se okrenuo kritičarima i pitao: „A ko ste vi?“ Trump nije ni pokušavao da kritičarima svojih politika odgovori argumentovanom odbranom; jednostavno ih je proglasio za „antiameričke“ elemente. Vlada Narendre Modija koristi retoriku i zastupa politike kojima se Indija prikazuje kao hinduistička država; otuda sledi da su muslimani u najboljem slučaju građani drugog reda.
U pitanju je, nema sumnje, neprihvatljivo pojednostavljeno viđenje naroda. To je homogenizujući pogled koji se očigledno kosi s pluralizmom savremenih društava. Ali to nije ono što liberali imaju na umu kada govore o sklonosti populista da pribegavaju „simplifikacijama“.
Liberali veruju da populisti po dolasku na vlast brzo shvataju da ne mogu ispuniti demagoška obećanja koja su davali i da bi zbog toga jednako brzo mogli izgubiti podršku birača. Jedini izlaz je da se okrenu pragmatizmu i počnu da tragaju za rešenjima primerenim složenosti stvarnog sveta. Ali onda, po definiciji, nisu više populisti.
Liberali se teše i idejom da populisti – koji su uvek u ratu „protiv elita“ – ne mogu ostati populisti nakon dolaska na vlast kada i sami postaju deo „elite“, pa bi kritikom elita kritikovali sami sebe. Poput priče o populistima kao terribles simplificateurs, liberali su uvereni da će se problem populizma na kraju uvek rešiti sam od sebe.
***
Međutim, primeri Modija, Viktora Orbána i drugih u nekoliko poslednjih godina pokazuju da su populisti sposobni da opstanu na vlasti – što ne znači da su populističke vlade uvek uspešne i još manje da su politički nepobedive. Ali jasno je da populisti mogu ostati populisti i kada su na vlasti: još se nije dogodilo da je nekom vladajućem populisti ponestalo neprijatelja i žrtvenih jaraca iz redova elita („svetske elite u senci“ i George Soros su laka meta).
Trump, Johnson i Berlusconi su voleli da se igraju pronalaženja krivaca: Trump i Johnson su se predstavljali javnosti kao žrtve zavere „duboke države“; Berlusconi se proglasio za velikomučenika u nemilosti komunističkih sudija. Za razliku od nekih drugih populista, njih trojica su ponudili publici i osoben spoj frivolnosti i upadljive moralne krhkosti: javno su priznavali svoje grehe, dajući tako sledbenicima pravo da i oni sebi oproste. To je ključna razlika u odnosu na herojski kult fašizma.
Nije slučajnost to što su Berlusconi i Trump državne poslove obavljali u privatnim palatama projektovanim za raskalašne zabave (reč „palata“ je izvorno korišćena za privatne rezidencije rimskih imperatora) ili što je Johnson izgubio podršku zbog organizovanja zabava u rezidenciji. Za ličnosti koje očajnički žele da ih svi vole i da sve zadive svojim velikim spektaklom, politika i zabava se slivaju u jedno; takođe, događalo im se i da namignu kada izgovore ili urade nešto što je politički nedopustivo. Nezamislivo je da bi neki vojni diktator (da ne pominjemo Hitlera ili Franca) dozvolio sebi da natukne mogućnost da se samo šali.
Kršenje prihvaćenih normi ponašanja političkih elita jeste odlika populizma, ali frivolnost to nije; ipak, dogodilo se da su upravo tu strategiju donekle uspešno koristile tri figure čije su karijere pre politike bile građene u medijima i putem medija (prošle jeseni, Berlusconi se uz mnogo entuzijazma pojavio na TikToku). Ljudi poput Orbána i Modija takođe umeju da koriste medije (i suzbijaju pluralizam), ali oni nikada ne bi dopustili sebi haotične i pomalo rizične konferencije za štampu u kojima su Trump i Johnson očigledno uživali. Njih dvojica se gotovo i ne pojavljuju na konferencijama za štampu.
Trump i Berlusconi, kao i Jair Bolsonaro, došli su na vlast bez prethodnog iskustva u vođenju državnih poslova – a nisu se za njih mnogo interesovali ni po osvajanju vlasti. (Za tri decenije političke karijere Berlusconi nije uspeo da ispuni najvažnije dato obećanje – da će smanjiti poreze i reformisati administraciju.)
To ne važi za neke druge populističke lidere. Zapravo, zbivanja s početka 21. veka nude primer jednog osobeno populističkog načina upravljanja državom: cilj nije da se „narodu da ono što želi“ (pomalo antidemokratski liberalni stav upućuje na zaključak da narod nikada ne zna šta je za njega najbolje). Pravi zadatak je preuzimanje država u ime „naroda“ i zamena državnih službenika lojalnim partijskim kadrovima; oni koji podržavaju partiju nagrađuju se materijalno i birokratskim uslugama na račun svih ostalih (jer samo ljudi koji podržavaju partiju pripadaju „stvarnom narodu“; oni drugi ništa i ne zaslužuju).
Populisti suzbijaju svaki oblik opozicije građanskog društva tvrdnjama da su učesnici u protestima „plaćenici“ i „strani agenti“ (pripadnici „stvarnog naroda“, po definiciji, ne mogu ustati protiv svojih jedinih autentičnih predstavnika – to je taktika koju je razvio Vladimir Putin). Populisti praktikuju i „diskriminatorni legalizam“, taktiku koja se svodi na sledeći recept: „za prijatelje, sve što požele, za neprijatelje, samo po zakonu“. Setimo se nedavno usvojenog poljskog „zakona o Tusku“: na prvi pogled neutralan, taj zakon ima za cilj da lažnim optužbama za podršku Putinu izbaci iz političke utakmice opozicionog lidera Donalda Tuska.
***
Da li bi Borisu Johnsonu vremenom pošlo za rukom da preoblikuje Veliku Britaniju prema ovom autoritarnom modelu? Učesnici u političkoj trci koje protivnici često i olako potcenjuju imaju značajnu prednost; jedan od oblika potcenjivanja je prikazivanje protivnika kao neozbiljnog. Johnsonov imidž dobrog momka kod pripadnika britanskog establišmenta i simpatičnog klovna za ostatak sveta ometa pun uvid u njegove autoritarne instinkte i postupke: od suspendovanja parlamenta i mešanja u rad Izborne komisije do slobodnih tumačenja domaćih i međunarodnih zakona.
Ipak, njegova polufunkcionalna partija je uspela da ga zaustavi – za razliku od partija nekih drugih populističkih lidera. Berlusconija je 2011. godine sklonila Evropska unija, ali je zadržao kontrolu nad velikim delovima sistema, od funkcije predsednika države do nezavisnih sudija. S druge strane, partija kojoj je pripadao nikada nije imala kontrolu nad njim. Zapravo, on sam je bio partija: Forza Italia je projekat ljudi iz njegovog marketinškog odeljenja; Berlusconi je bio vlasnik svih simbola partije (koje će sada naslediti njegova deca).
Trump je uspeo da u Republikanskoj stranci izgradi kult sopstvene ličnosti (obratite pažnju na to kako se kongresmeni utrkuju u osudama Ministarstva pravde i tako se kompromituju). Ni Bolsonaro nije bio pod kontrolom političkih partija; dok je bio na poziciji predsednika, nije pripadao nijednoj partiji (iako ih je pre toga promenio čak osam). Ali to nije slučaj s Orbánom, Erdoğanom, Modijem ili Jarosławom Kaczyńskim, svemoćnom sivom eminencijom poljske vladajuće partije Prava i pravde, ljudima koji su pokazali da odsustvo ograničenja uvek daje isti rezultat – svi pomenuti lideri upravljaju svojim partijama autokratskim čeličnim stiskom.
Ozbiljni populistički lideri pokazuju i razvijenu sposobnost učenja od drugih sličnih lidera. Izgleda da se veštine populističkog upravljanja državom mogu kopirati i prenositi preko državnih granica. Prva važna lekcija je da pod kontrolu prvo treba staviti sudstvo; posle toga je otvoren put za napade na pluralizam u medijima i na izborni sistem. Populisti uče i na istorijskim primerima (obično učenje iz istorije vidimo kao dobru stvar jer pretpostavljamo da to čine samo demokrati): kad god je to moguće, pokušavaju da izbegnu stvaranje slika koje domaću i međunarodnu javnost mogu podsetiti na diktature 20. veka.
Umesto nasilja i represije primenjuju suptilne oblike manipulisanja pravnim i političkim sistemom, posvećujući posebnu pažnju oblikovanju javnog mnjenja – zbog čega će na marginama ostaviti nekoliko liberalnih novinara da bi mogli da tvrde da zemlja nije autoritarna. Takvi populisti nikada se ne bi našalili da im je žao što nisu pravi diktatori, kao Berlusconi, ili izražavali naklonost Kim Jong Unu, kao Trump. (Ipak, ne treba zaboraviti da je Putin na kraju odustao od svoje maske).
Imamo dosta razloga da verujemo da Giorgia Meloni, liderka postfašističke partije Fratelli d’Italia, pripada istoj grupi. Meloni se predstavlja kao odgovorna konzervativna političarka dostojna poštovanja, spremna za savez s umerenim evropskim demohrišćanima: fiskalno je oprezna kao Mario Draghi i upadljivo distancirana od pro-putinovskih ispada koalicionog partnera Mattea Salvinija. U isto vreme ona beskrupulozno implementira radikalno desničarske politike i sprema se da zauzme državnu televiziju.
Berlusconi je bio prvi političar koji je političke potomke fašizma uveo u vladajuću koaliciju 90-ih godina i tako započeo panevropski trend normalizacije radikalne desnice. Mada nikada nije odustao od populističkih metoda, dočekao je da ga evropski demohrišćani proglase za važnu figuru političkog centra, sposobnu da kontroliše Giorgiu Meloni – što pokazuje koliko se čitav politički spektar pomerio udesno (na dan izbora u septembru Berlusconi je negde izjavio da se pomalo „plaši“ žene koja je političku karijeru započela kao ministarka za omladinu u njegovom kabinetu 2008).
U decenijama nakon što je Berlusconi srušio posleratni antifašistički tabu, mnoge partije desnog centra ušle su u savez s radikalnim desničarima ili kopirale njihovu retoriku. U kampanji za francuske predsedničke izbore 2022, Valérie Pécresse, degolistička kandidatkinja – što je sam centar političkog spektra u Francuskoj – nije se libila da upotrebi ideju o „velikoj zameni stanovništva“, teoriju zavere o navodnom planu da se slanjem muslimana u Evropu zameni lokalno stanovništvo.
Nijedan desničarski populista još nije uspeo da osvoji vlast u zapadnoj Evropi ili severnoj Americi bez saradnje s etabliranim konzervativcima i poslovnim elitama (zaboravili smo kako su popularne figure kao što je Chris Christie promovisale Trumpa 2016. i kako su ostale uz njega 2020). Kao što je američki politikolog Larry Bartels nedavno pokazao u knjizi indikativnog naslova Demokratija se ruši od vrha, „populistički talas“ je više posledica promena u ponašanju elita nego dramatičnih pomeranja u stavovima javnog mnjenja.
***
Ono što otežava smenu populističkih lidera je saučesništvo etabliranih političkih aktera – kao i činjenica da se zahvaljujući koncentraciji vlasti korupcija u njihovim rukama brzo pretvara u iskušenje kom je gotovo nemoguće odoleti, a vremenom i u najšire prihvaćen metod upravljanja državom: potencijalni saveznici prihvataju ponuđene usluge i tako se korumpiraju. Čak i ako je korupcija vidljiva, sledbenici neće nužno odbaciti populističke lidere, uprkos upadljivoj ironiji u činjenici da su mnogi od njih karijeru započeli kao borci protiv korupcije.
To se može videti na primeru figura kao što je bio Juan Perón; njegovi sledbenici su govorili da „jeste lopov, ali je naš lopov“. Zbog korišćenja korupcije i izgradnje sistema burazerskog kapitalizma – u kom, na primer, oligarsi iz građevinske industrije dobijaju zadatak da kupuju medijske kompanije koje će biti naklonjene lideru – populistički lideri mogu mnogo da izgube ako padnu s vlasti. Posebno ugroženim se osećaju ako su veliki deo novca ostavili u zemlji: Orbánovi saradnici, na primer, obnavljaju životni stil magnata iz Mađarske 19. veka s velikim zemljišnim posedima.
Suočeni s mogućnošću pada populisti mogu pribeći onome što su Trump i Bolsonaro pokušali da urade: to je podsticanje sledbenika da organizuju državni udar (Berlusconi se ograničio na odbijanje da prizna rezultate izbora). U oba slučaja vojska je stala na stranu demokratije. S druge strane, pošto nisu bili naročito zainteresovani za državnu birokratiju, ni Trump ni Bolsonaro nikada nisu imali koherentan plan za korumpiranje vojske. Moguće je da je Trump u međuvremenu ponešto naučio: platforma za kampanju 2024. uključuje obuhvatan plan da se državni službenici od karijere zamene partijskim nameštenicima.
Uprkos upozorenjima na ugroženost i propadanje demokratije, o čemu liberali godinama govore, nedovoljno pažnje se obraća na pitanje kako se populistički režimi mogu okončati, a da to ne izazove politički požar. Lekcije iz 70-ih i 80-ih – kada su organizovani okrugli stolovi na kojima se pregovaralo o mirnoj tranziciji i ustupcima bivšim nosiocima vlasti da bi i oni stekli interes za izgradnju funkcionalne demokratije – verovatno nisu od koristi pod današnjim, sasvim drugačijim okolnostima. Trump i Johnson verovatno neće uspeti da generišu masovne pokrete i osiguraju krucijalno važnu podršku konzervativaca i poslovnih elita koja im je neophodna za povratak na vlast. Ali to nije velika uteha, jer njih dvojica ionako nisu tipični populistički lideri našeg doba.
Autor: Jan-Werner Müller/ Financial Times
Prevod: Đorđe Tomić/ Peščanik.net
