Svuda oko nas su znaci koji jasno upućuju da smo na putu u pakao
Polako, ali sigurno, Srbija ide dođavola. Postoje u našoj svakodnevici znaci koji na to jasno upućuju, pa je red da ukažemo na neke od njih.
Neka prvi bude vezan za Nenada Popovića, ministra koji je u srbijanskoj vladi zadužen za nešto. Balalajke, žičane ograde, gej slikovnice… Bilo šta.
Bit će da je ministar pao s kruške, kad je pre neki dan izjavio da su nam Kosovo predali naši preci i da nemamo pravo da izgubimo ono što su nam oni predali. Ima u ovoj izjavi nečeg bljutavog, morbidnog, nekrofilnog. Otkad to mrtvi imaju prednost u odnosu na žive? Jesu li njihovi interesi važniji od naših? Ako jesu, hajde, onda, da skratimo ovu farsu i lepo ih zamolimo da u svom dosta skučenom ležaju od čamovine naprave mesta i za nas. Žive.
Ali, polako, najgori deo tek dolazi, a on se nalazi u onom delu Popovićevog intervjua u kojem ovaj veselnik govori o nezadovoljstvu tvoraca lažne države Kosovo. Navodno, tvorci lažne države su se grdno prevarili, jer su očekivali da će nakon proglašenja nezavisnosti upravu nad Kosovom preuzeti sve sami šampioni demokratije, a desilo se suprotno – na čelne pozicije zaseli su kriminalci i probisveti. No, nisu razočarani samo zapadni sponzori, razočaran je i sam albanski narod – proglašenje nezavisnosti nije ispunilo ni njegove nade. Umesto očekivanog prosperiteta i obećanog blagostanja, među narod se uselilo siromaštvo, jad i nezadovoljstvo.
Na Kosovu se živi bedno i narodu će, uveren je Popović, jednog dana prekipeti. E, a ono što će se tad dogoditi zaslužuje da uđe u sve antologije fantastike. Kad narodu dođe žuta minuta i kad mu na nos izađu sva lažna obećanja, on će odbaciti lažnu državu i okrenuti se – a kome drugom, nego – Srbiji.
A Srbija? Pa, Srbija će, vođena mudrom politikom Aleksandra Vučića, dočekati Kosovo širom raširenih ruku i ponuditi mu autonomiju kakva, po rečima ministra, ne postoji nigde na svetu. Treba biti oprezan sa ovom Popovićevom igrom reči. Jer, ako takva autonomija ne postoji nigde na svetu, onda neće postojati ni u Srbiji. To, opet, ne znači da Albanci neće dobiti ništa. Hoće, dobiće ga, samo se to nigde na svetu ne zove autonomija.
Drugi znak se tiče ministra Zorana Đorđevića. Ako neko ume u tri rečenice da objasni šta je ovaj naprednjački junak rada i zapošljavanja tražio na konferenciji evropskih crkava, konferenciji koja je nedavno održana u Novom Sadu, spreman sam da mu odmah platim porciju trileća u poslastičarnici kod katoličke porte i još ga pride častim Danteovim Paklom i Miltonovim Izgubljenim rajem.
Elem, u elaboraciji ministra Đorđevića jedan detalj zaslužuje pažnju, a taj se detalj odnosi na visok cilj koji je pred sve nas postavio Aleksandar Vučić. Cilj jeste visok, ali nije, tvrdi ministar, nedostižan. U najkraćem, taj se cilj sastoji u našoj transformaciji od krvoločnog balkanskog ratničkog plemena u švajcarski miroljubiv i produktivnom radu predan narod. Da bi ova transformacija bila uspešna, mora joj, počuje ministar, prethoditi zaokret u mentalitetu.
E, sad se vi sigurno pitate kakve veze ima švajcarski produktivan radnik sa našim mentalitetom. To, priznajem, nije ni meni jasno, a verujem ni našem ministru. Da budem iskren, ja razliku između Švarcarske i Srbije ne vidim u mentalitetu, nego u institucijama. Samo u jednoj od ove dve zemlje institucije stvaraju podsticaje da se ljudi ponašaju racionalno i u skladu sa preduzetničkom etikom, a ta zemlja sigurno nije Vučićeva, Popovićeva i Đorđevićeva Srbija.
Pa dobro, kakve sve ovo ima veze sa pregovorima Beograda i Prištine? Ima, naravno da ima. Ključna stvar su institucije, a one su ovde aut. Drugo, pregovori BGD i PR su propali. Da bi oživeli i uspešno se nastavili, oni, kao treće, moraju biti izuzeti iz ruku Evropske unije i predati nekome ko će umeti da tim procesom autoritativno upravlja, a strane u pregovorima čvrsto drži unutar jasno definisanih okvira. Bez izravnog američkog administriranja ovaj proces neće skoro biti priveden kraju. To, uostalom, sadašnjim pregovaračima nije ni cilj. Četvrta stvar, nije samo pregovarački proces kolabirao, nego su i njegovi glavni pregovarači izgubili svaki kredibilitet. Na Kosovu opozicija dovodi u pitanje Tačijevu ulogu šefa pregovaračkog tima, dok u Srbiji to nema ko da uradi kada je Vučić u pitanju, pošto u Srbiji trenutno ne postoji opozicija. Zar i to, da se vratim na početak, nije dokaz da Srbija polako, ali sigurno, ide dođavola? Ide sa Vučićem ruku pod ruku, a to nikome ne može biti nikakva uteha.
(Autonomija / foto: pixabay)
