Kako režim priprema teren za obračun sa studentima
Postoje tri veoma iritantne stvari koje režim čini u vezi sa studentskim protestima.
Prva stvar je režimsko svođenje protesta na ličnu mržnju prema Aleksandru Vučiću. Ovo nije samo iritantno, nego i veoma uvredljivo. Uvredljivo iz dva razloga: prvo zato što se na taj način protest depolitizuje i, drugo, zato što se studenti svode na idiote, dakle, na privatne osobe, čiju akciju ne pokreće nikakav javni interes i nikakva zaštita javnog dobra, nego čista i ničim prikrivena mržnja prema tzv. novoizabranom predsedniku Srbije. A to naravno nije tačno.
Druga iritantna stvar je apostrofiranje učesnika protesta kao vandala, huligana i bagre.
Ovde nije reč samo o moralnoj diskreditaciji, nego i o medijskoj pripremi za obračun sa njima. Pripreme se vrše tako što se, u režimskoj obradi, studenti svode na politički impotentnu fukaru, koja nije u stanju da svoje nezadovoljstvo artikuliše na prihvatljiv način, pa zato pribegava navodnom skrnavljenju i destrukciji. Cilj medijske kriminalizacije je izolovati demonstrante i onemogućiti svaki vid solidarnosti sa njima, kako bi se režimu smanjili (politički) troškovi obračuna.
Treća stvar je teorija zavere. Lišeni političkog rasuđivanja i vandalizovani, učesnici protesta su režimskom propagandom svedeni na tupi instrument u tuđim rukama. Pre svega i pre svih, u rukama američkog bogataša Džordža Soroša. Režimski narativ veli da je cilj demonstranata da isprovociraju reperesivnu akciju policije, kako bi se Vučić optužio za nasilničko zavođenje diktature. U tom scenariju, a njega su, jelte, osmislile globalističke elite, studentima je namenjena uloga korisnih idiota. Nesvesni svoje uloge, studenti protestom samo slepo odrađuju unapred određen zadatak.
Šta nam govore ove tri stvari? Govore nam da režim ide za time da proizvede javnu netrpeljivost prema studentima, te da njihovim zahtevima porekne svaki politički karakter. On podmeće lične animozitete tamo gde za njih nema mesta i priziva zavereničke scenarije – prvo da bi izbegao racionalnu raspravu o uzrocima studentskog protesta i, drugo, da bi u igru uveo izvansrbijanske aktere.
Poruka je jasna – ne postoje nikakvi unutrašnji razlozi za revolt studenata. Revolt je indukovan spolja, a realizovan preko Soroševih plaćenika. Skretanjem pažnje na Soroša i globalizacijske aktere želi se prikriti dodvoravanje Moskve ovdašnjim autoritarcima i nacional-populistima, čija ideološka glasila ruske službe i snabdevaju filovanim podacima.
