Nasuvo: Ko ne sprovede lustraciju, dobije „političku ilustraciju“
Možda i nije za šalu i sprdnju, ali opet, zaboga, ima i nečega nadrealnog u kontekstu poternice koju je za novinarima ove zemlje raspisalo građansko lice Martić Đorđe, a koju je objavila nedeljna (ii beše dvonedeljna?) štampana stvar zvana „Ilustrovana Politika“. Narečeni Martić nije nepoznat onima koji po sili i naravi posla moraju i takve opskurnosti da znaju: bio je među agresivnijim Miloševićevim medijskim kerberima iz vremena dekadencije i poluraspada dedinjske lumpen-imperije, pisac kretenskih i toksičnih paskvila protiv protivnika Dvora, glavni i odgovorni (čuj, odgovorni!) urednik nečega što se zvalo „Politika ekspres“, i što je izlazilo svakog dana s novim naramcima otrovne tuposti. Jednog od tih dana, štampalo je i čuvenu search and destroy okružnicu/optužnicu „Ćuruvija dočekao bombe“. Koji dan kasnije, Slavko Ćuruvija je ustreljen pred kućnim pragom. Streljalo ga je ono isto čemu je i Martić verno i pokorno služio, dan-danas se ponoseći time.
Posle je, nakon famoznog 5. oktobra, narečenog Martića prilično ponestalo, a s njim i nekog Kozića, koji je to isto u za nijansu drugačijem obličju, i nije da su bilo kome nedostajali. Pa ipak, s povratkom na vlast jahača apokalipse iz devedesetih nekako su prirodno vaskrsli i taj Martić i taj Kozić, a zašto da i ne vaskrsnu, kad su se već povampirili i mnogo veći i jači igrači od iste fele? Nije valjda da je neko ozbiljno mislio da OVO u čemu živimo može da prođe bez njihovog kreativnog prismrda? Naprotiv, vratili su se jer je Srbija, ovakva kakva je danas, u potpunosti zaslužila njihov povratak. Pa makar i ovako operetski.
Pa dobro, ali šta je meni u svemu tome tako neodoljivo bizarno? Samo i jedino mesto sa kojeg je nova fatva odaslata. A to je ta „Ilustrovana Politika“, koju su ova dvojica i njima slični dobili kao nekakvu igračku, da imaju čime da se zabavljaju dok druga, darovitija deca iz iste korpe vode nešto ozbiljnije.
I eto, verovali ili ne, „Ilustrovana Politika“ nije mit, ona (još) postoji, i načelno, može se kupiti na kiosku u vašem komšiluku. Stariji čitaoci će je se možda setiti kao kroz maglu, mlađi će se zbunjeno pitati – a šta je to „Ilustrovana Politika“? Mada odavno ne spadam među te mlađe, teško da bih umeo precizno odgovoriti: ne znam šta je tačno taj list bizarnog naziva, niti poznajem ikoga ko to zna. Imam pedeset i tri godine, i već četrdesetak godina staža satiranja kioska: decenijama kupujem i čitam sve i svašta, mogli ste me videti kako pazarim najneverovatnije odštampotine iz Temerina, Čačka, Velenja, Ohrida, Prizrena, Kluža, Portlanda, Sverdlovska, Antverpena ili Kinšase – nije mi, dakle, strano ni kupovanje listova na jezicima koje ne razumem i ne govorim – ali teško da sam ikada za sve te godine posegnuo za „Ilustrovanom Politikom“. A ona je sve vreme bila tu negde, na obližnjem kiosku, beskorisna i besmislena, na neki način nezamisliva, mada opet i materijalna, nesumnjivo postojeća. Bio sam svestan njenog prisustva u kosmosu, ali opet – nekako mi je bila nevidljiva, poput Tamne materije. Ne pamtim ni da sam ikada video nekog drugog kako kupuje “Ilustrovanu Politiku“, ne pamtim ni da sam video nekoga kako je čita u autobusu ili vozu, čak ni u ona praistorijska vremena kad se još nije buljilo u ekrane tobože pametnih telefona. Okej, priznajem da sam znao ponešto o profilu tog lista, u ona vremena kada su takvi listovi imali smisla, a valjda su imali i publiku, mada je, kažem, za mene ona (publika, naime) ostala sasvim nevidljiva: bio je to apolitični, dražesno malogađanski nedeljničić s „toplim ljudskim pričama“ i reportažama niotkuda ni o čemu, koncepcijski idealan za kraćenje vremena uz Ništa. I kao takav je prirodno izumro, pregazili su ga vreme i okolnosti, ali ga iz nekog razloga ova država održava na životu, jer država je, ne propustimo da primetimo, njegov većinki vlasnik. Pa kada nam martići i kozići prete sa stranica jedne u osnovi sablasne tiskovine, to je isto kao da nam preti država, kako drukčije? I kada taj nesrećni Martić hvali i uzdiže onog Vučića iz 1998, Miloševićevog i Šešeljevog medijskog egzekutora, a obasipa uvredama i klevetama one koji su stajali nasuprot njima, onda on kao da polemiše čak i sa sadašnjim Vučićem, koji se bar deklarativno odrekao svojih tadašnjih stavova i postupaka (koliko je to iskreno i konsekventno, druga je stvar), a ne samo sa onima na koje se ustremio uprevši sve svoje intelektualne snagice. Ali je ta polemika sa sadašnjim Vučićem u ime onog nekadašnjeg, biće, ipak fingirana, jer Vučić nije baš od onih koji bi bilo kome darivali resurse za tako nešto. Tako da, logika nas tome vodi, dvadeset godina kasnije možemo reći da važi „ista meta – isto odstojanje“, sa istim akterima, osim u međuvremenu odstreljenih. Naravoučenije: ko propusti da sprovede lustraciju, dobije političku ilustraciju! Zasluženo, kad pogledaš s te strane.
