Atak na temelje Evrope

Pređimo odmah na stvar: Preti li Evropskoj uniji raspad? Ne! Preti joj nešto mnogo gore. Njoj, kolevki civilizacije, preti evropski Boko Haram1), divljaštvo. Imala je Evropa mračnih razdoblja, a za ovo koje nadolazi ne znamo hoće li nadmašiti prethodna. Verovatno neće, ali je buđenje zla i bahatosti sramotno u trećem milenijumu. Da li je ovaj uvod u tekst paničenje? Ni to ne znam, spadam u one koji su preživeli pravi fašizam, a čiji bližnji nisu, i znam kuda ta ideologija vodi. Bojim se, priznajem. Radovao bih se ako bi se ispostavilo da nema razloga za to.

Povoda za razmatranje ima: od Britanije do Poljske i Italije koja je izbila u centar zbivanja. Italija, Apeninsko poluostrvo, ima za sobom skoro tri hiljade godina civilizacije i legalno izabrane današnje političare koji sramote taj podatak. Populističko suverenističku vlast nisam ja stavio u centar. Učinio je to guru američke desnice, Stiv Benon, izjavivši na skupu italijanskih neofašista: “Italija je postala centar političkog univerzuma. Vaš eksperiment je izuzetno važan. Đorđa Meloni (vođa neofašista) i Mateo Salvini (vođa Lege) su prevratnici. Odavde polazi nova revolucija”. Ima u svemu tome mnogo retorike, ali je prevratnički cilj nesumnjiv.

Pošao bih od perifernog primera koji otkriva udar na demokratiju. Jedan od dva potpredsenika vlade (zemljom vladaju potpredsenici, uz predsednika koji izigrava “fikus”) i lider Pokreta 5 zvezdica, Luiđi Di Maio, žestoko napada italijansku štampu. Pored ostalog: “Srećom mi smo vakcinisani protiv fake news iz novina. Umiru pojedine novine, jer ih niko više ne čita, među kojima su na čelu Espresso i La Repubblica. Žao mi je jedino radnika koji ostaju bez posla zbog novinara koji izvrću istinu…” Još, u ciju širenja omraze, kaže kako će ukinuti subvencije štampi, a subvencije dobijaju samo lokalne i verske novine, međutim u kontekstu izgleda kao da ih dobijaju i novine koje kritikuju vladu.

Činjenica je da La Repubblica ima najveći tiraž u Italiji i da taj tiraž raste osetno čim poitičari napadnu novinu. Činjenica je takođe da je tokom prve sedmce u oktobru rejting Lege pao za 1 odsto, a M5S za 0,8 odsto. “Borac protiv laži”, Di Maio, dakako zna vrlo dobro sve to, ali ponvaljana laž postaje istina. Valja zaplašiti radnike i proizvesti konflikt između njih i novinara. De Maio zapravo nesvesno priželjkuje ono što smo mi imali odmah posle Drugog svetskog rata – kada su radnici, bojeći se za sopstvenu egzistenciju, odbili da štampaju opozicionu Grolovu “Demokratiju”. Za sada je to samo De Maiov nedostižan ideal.

Ni slučajno ne stajem na stranu novinara iz esnafskih razloga, jer odveć dobro znam kakvog ološa među nama ima. Povremeno sam prinuđen da se stidim ne samo poziva nego i prezimena. Navodim atake na novine jer su apsolutni lakmus za indikovanje režima sa diktatorskim ambicijama. Erdogan (prema Stockholm Center for Freedom) je 214 novinara strpao u zatvor i mnogi mu zavide na tome. Tramp, jer mora da se nosi sa New York Timesom, koji ga svakodnevno preslišava. Orban, ne samo zbog neposlušne štampe nego i zbog Univerziteta i svega što miriše na Otvoreno društvo. Poljski konzervativci zato što su, sredivši štampu, prešli na potčinjavanje sudstva, uključiv Vrhovni sud i zbog toga su na tapetu EU koja im kruni suverenitet. Svedoci smo, na žalost, i mi kako ozbiljna štampa smeta, a šund prija totalitarnim političarima. Oni najdosledniji, kao Saudijska Arabija, nepoželjne novinare zato ubijaju, bez okolišenja.

Sa drugim potpedsednikom italijanske vlade, Mateom Salvinijem, je lakše, njega je Džek Lang, istoričar i bivši francuski ministar kulture jednostavnije i kraće locirao: “Pozli mi kad vidim tu prekrasnu zemlju, kolevku humanizma i kulture koju danas reprezentuje jedna tako brutalna i vulgarna osoba kao što je Mateo Salvini”. Italijanski potpredsednički dvojac je samo najuočljiviji među agresivnim vođama novog poretka koji se intenzivno pripremaju da na izborima maja sledeće godine ovladaju Evropom. Jedno krilo britanskih konzervativaca zamera Terezi Mej što je preuranila sa Brexitom jer bi sledeće godine zajedno sa rastućim talasom evroskeptika mogli po svojoj volji da menjaju EU umesto da je ruše. Ipak je šteta izgubiti tržište – i toga smo svedoci bili pri raspadu SFRJ.

Tehnika nasilja populista je jednostavna, oni su legalno izabrani od većine izašlih na izbore i to je ne samo osnova njihovog legitimiteta, nego i vladanja nad drugima. Bilo ko da pokuša da im ospori neku odluku ili postavi pitanje koje im se ne dopada biva ućutkan formulom: Nas je izabrao narod, ko je vas izabrao, ko vam je dao legitimitet da se mešate u upravljanje? Tom formulom gađaju ne samo političku opoziiju, nego i novinare, sudije, ekonomiste, pa čak i lekare kada ovi pokušaju da argumentima nauke dokažu kako je obavezno vakcinisanje neminovno, protiv čega je jedan deo populista energično angažovan. Nikakve vrednosti: nauka, znanje, stručnost, dobre namere, pa čak ni religija ne zaslužuju njihovo poštovanje – vrhovni sud je narod, a oni su tumači njegove volje uz ovlašćenje da rade šta hoće – tako oni tumače.

Timoti Garton Eš je 28. septembra objavio u prokaženim novinama La Repubblica esej pod naslovom: Zapad iščezava (L’Occidente sta sparendo), što je zapravo osavremenjena i sažeta verzija njegovog teksta od pre dve godine pod naslovom Kako je Zapad izgubljen – i zašto nam je ponovo potreban (How the West iz Lost – and why we need it back); naravno on govori o raspadu zapadne civilizacije koja je ponikla u Evropi, a ne o NATO, kao na primer The Economist u svom memorandumu. Evropa je “kolevka” mnogih međunacionalnih i nadnacionalnih ratova i vratimo li joj nacionalne države vratićemo netrpeljivost i ratove, neminovno. No, ona je i “kolevka” jedne od najprihvatljivijih civilizacija, humanizma, tolerancije, kulture i umetnosti.

Na tim osnovama stvorila je svoju zajednicu – Evropsku uniju. Stvarali su je vizionari, a nameru da je podriju i preoblikuju imaju autistične osobe, oni koji bi da prizovu prošlost, nacije i nacionalne sebičnosti. U Povelji o pravima iz Lisabona definisani su ciljevi i verdnosti na kojima se ta zajednica zasniva. Na prvom mestu ciljeva, je mir i dobrobit njenih stanovnika. Slede: sloboda, pravda i sigurnost, ukidanje međusobnih granica… nema prostora da nabrojimo sve, ali da vidimo bar šta tu najviše bode oči populista/ suverenista. Povelja propagira socijalnu i teritorijalnu koheziju, ekonomsko jedinstvo, euro kao zajedničku monetu i borbu protiv diskriminacije. To su mete na koje suverenisti atakuju od kada EU postoji.

Još kompleksnije i prostorom zahtevnije je nabrajanje vrednosti na kojima EU počiva. Nabrajanje vrednosti počinje sa neprikosnovenošću ljudskog dostojanstva. Sledi sloboda mišljenja, udruživanja, religije, izražavanja i informisanja. Još su nabrojani demokratija, jednakost, vladavina prava i prava građana – dovoljno da diktatura, bilo čija, ne može da se ustali i funkcioniše. Nije li to crvena marama koja populistima/suverenistima kida živce i perspektivu?

Na sve što dolazi iz Brisela, na sve što ne proističe iz populističke zajedničke platforme pekrajanja Italije i Evrope, vođa Lege Mateo Salvini odgovara fašističkim usklikom: Baš me briga!2) Šta više, na Junkerovu izraženu bojazan da bi Italija mogla krenuti putem Grčke, isti taj Salvini odgovara na fejsbuku: “Ne uzbuđujmo se. Za šest meseci 500 miliona Evropljana daće na izborima svima njima otkaz. Mi nastavljamo našim pravcem i imamo sve više saveznika.” Njegov kompanjon De Maio kao smiruje situaciju: “Ja ne želim da podižem ton u obraćanju EU, jer, recimo to otvoreno – Evropa je gotova!”.

Da oni mogu biti pobednici potvrđuje reakcija udruženja italijanskih industrijalaca (Confindustria), čiji je predsednik Boća bez ijednog glasa protesta na skupu te organizacije izjavio: “U ovu vladu, posebno u Legu, čvrsto verujemo da će dati prave odgovore narodu”. Još jedan dokaz da ekonomija nije na braniku demokratije, odnosno da populizam lako osvaja i one kojima bi logičan interes bio u većem tržištu od domaćeg. Mađarski akademici pokazuju da ni nosioci najviših inelektualnih zvanja nisu imuni na populističko atakovanje na tradicionalne vrednosti. Glasali su zdušno početkom meseca da se ukloni bista Đerđa Lukača, najvećeg mađarskog filozofa XX veka, jer je bio levo i krtički orijentisan. Talas revizije dostignutih intelektualnih, političkih i materijalnih vrednosti valja se od obnove antisemitizma do veličanja fašističkih vođa i kvislinga.

Onaj neobuzdani Majkl Mur, posle dugog razgovra sa Stivom Benonom, koji, uz bogatu finansijsku podršku američkih konzervatvaca, organizuje podrivanje osnove evropskog jedinstva, svedoči: “Tramp nije novi Hitler, ali jeste univerzalni lik novog autoritarizma. Fašizam se neće vratiti sa kukastim krstovima i uljem od ricinusa, nego sa populizmom, a mase će ga prihvatiti”. Ne zaboravimo da je Tramp 15. jula izjavio: Evropa je naš neprijatelj! Ne bi on to rekao da nema nekih koji žele to da čuju. Temelji Evrope su napadnuti i pitanje je ima li ko da ih brani. Levica je preslaba i genetski razjedinjena. Od nje su već svi digli ruke. Jedini ko nešto preduzima je roker Bono. Namerava da sa svojim U2 orkestrom pod ogromnom zastavom Evropske unije krene od Milana na turneju po zemljama Unije i pozove građane da se bore za Evropu. Valja se uzdati jedino u građane, one kod kojih nasleđe civilizacije nije presahlo. U one kod kojih je koren prosvetiteljstva duboko usađen. Prema Ljubomiru Nenadoviću, još je Njegošu bilo jasno3): “Čovečanstvo ne može biti spokojno i srećno dokle je podeljeno u države koje imaju za glavni cilj: sebe, veru, narodnost i dinastije.“

Mnogi su sa simpatijama gledali na Musolinija dok je otimao vlast, uključiv i večno ciničnog Čerčila. No, kada su 1941. godine Musolini i Hitler proklamovali Novi evropski poredak – bilo je sve jasno, ali i kasno. Današnji italijanski populisti, kojima su posete već učinili Orban (27. avgusta) i Marin Lepen (7. oktobra), postaju stožer za okupljanje pristalica najnovijeg Novog evropskog poretka.

Ni jedna velika TV ili štampa nije zabeležila, i da nema društvenih mreža ni bi se ni saznalo, da je u nedelju 14. oktobra oko 250.000 građana Berlina izašlo da demostrira privrženost slobodi i otvorenom društvu. A to je jedino pravi otpor ksenofobiji i konzervativizmu, otpor razumnih građana, bez stega političkih partija i njihovih kalkulacija. Mogla bi u tome biti iskra optimizma.

 bif.rs