Svi diplomatski sukobi SFRJ i Francuske

Tito je u junu 1959. godine, primio budućeg predsednika Privremene vlade Alžira, Ferhata Abasa, i naglasio da: „Jugoslovenski predstavnici veruju da svaka nacija ima pravo da odlučuje o sopstvenoj sudbini i da opšta emancipacija kolonizovanih naroda i zavisnih država predstavlja istorijski proces, progresivan i neizbežan“

SFRJ je 1956. godine, podržala nacionalizaciju Sueskog kanala od strane Egipta i tako izazvala nezadovoljstvo Francuza, koji su oštro kritikovali jugoslovensku politiku u diplomatskim saopštenjima: “Da li Narodna Republika ne oseća nikakvu sramotu usaglašavajući svoju diplomatsku akciju sa feudalnim režimom koji otvoreno propoveda sveti rat“?¹ Doktor savremene istorije Žil Trud dodaje da Maršal Tito nije bio pokoleban francuskim kritikama: „Tito nije oklevao da stvara proarapski imidž, šaljući materijalnu pomoć i oružje ustaničkom pokretu, rizikujući da prekine odnose sa Francuskom. Jugoslavija je tako slala pet teretnih brodova nedeljno u Maroko kako bi snabdevala FLN-ove kampove za obuku.²

U januaru 1958. godine francuska mornarica zarobila je jugoslovenski teretni brod „Slovenija“ na obali Orana, zaplenivši 7.000 komada oružja.³ Iako je taj incident izazvao žestok diplomatski sukob, Jugoslavija nije obustavljala svoje akcije snabdevanja FLN-a. U julu 1959. godine francuska mornarica zaplenila je 10.000 teških mitraljeza i 200 minobacača namenjenih FLN-u, sa jugoslovenskog broda „Makedonija“.⁴

Tito je u junu 1959. godine, primio budućeg predsednika Privremene vlade Alžira, Ferhata Abasa, i naglasio da: „Jugoslovenski predstavnici veruju da svaka nacija ima pravo da odlučuje o sopstvenoj sudbini i da opšta emancipacija kolonizovanih naroda i zavisnih država predstavlja istorijski proces, progresivan i neizbežan“.⁵ Šarl de Gol je izjavio da je Tito „osećao obavezu da zavija sa vukovima, sa FLN-om i sa ostalim Afro-Azijatima, protiv Francuske …“⁶

Francuski ambasador u Beogradu upozorio je da će svako priznanje GPRA kao legitimne vlade izazvati raskid u francusko-jugoslovenskim diplomatskim odnosima. Nakon posete Ferhata Abasa Beogradu, Pariz je odlučio da povuče svog ambasadora iz Beograda.⁷

U Francuskoj, De Gol je insistirao na organizovanju prijema za jugoslovensku kraljevsku porodicu, povodom 25. godišnjice smrti Aleksandra Karađorđevića; takođe je odlikovao Mariju Ordenom legije časti.⁸ Sve to nije sprečilo zvanični Beograd da u martu 1960. godine otvori kancelariju FLN-a.⁹ Takođe, u martu 1961. godine fudbalski tim FLN-a odigrao je utakmicu protiv nacionalnog tima Jugoslavije. Iste godine, Jugoslavija je zvanično priznala GPRA kao legitimnu vladu Alžira.¹⁰

Nakon što je Alžir stekao nezavisnost 1962. godine, Francuska je odlučila da ipak normalizuje odnose sa Jugoslavijom.¹¹

Odnosi između dve države zaoštrili su se ponovo tokom 1970-ih, oko pitanja nuklearnih testiranja. Uprkos francuskim upozorenjima, Jugoslavija je podržala rezoluciju Generalne skupštine UN kojom se poziva na suspenziju svih nuklearnih testova. Nakon toga, ministar spoljnih poslova, Mišel Žobert, otkazao je već dogovorenu posetu Beogradu.¹² Krajem dekade, tokom Giskardovog mandata, jedan broj francuskih državljana, za koje se smatralo da su uključeni u antidržavne aktivnosti, proterani su iz Jugoslavije. Među njima je najpoznatiji slučaj novinara francuskog lista L’Ekspress, Emila Gujkovatija.¹³ Francuske vlasti su žestoko protestovale i francuski ambasador u Beogradu Ivez Panjez upozorio je da bi ova proterivanja mogla ostaviti ozbiljne posledice na francusko-jugoslovenske odnose.

Odmah nakon nereda na Kosovu, koji su kulminirali 1. i 2. aprila 1981. godine, francuski konzul u Jugoslaviji zaputio se u Prištinu, ali je vraćen u Beograd od strane jugoslovenske policije.¹⁴ Potom je Kosta Kristić, urednik spoljnopolitičke sekcije francuskog lista Le Point, boravio u poseti Jugoslaviji kako bi izveštavao o poseti ministra spoljnih poslova Klauda Šejsona. Međutim, u noći 21. novembra, uhapšen je u hotelskoj sobi i ujutro deportovan u Francusku. Jugoslovenske vlasti su tvrdile da je Kristić stupao u kontakt sa političkim disidentima u Jugoslaviji.¹⁵

Sledeći spor Beograda i Pariza desio se iste godine, povodom rata između Čada i Libije. Francuska je vojno intervenisala na strani Čada, dok je Jugoslavija otvoreno podržala Libiju.¹⁶

Tokom juna 1981. godine, grupa političkih emigranata u Parizu planirala je demonstracije ispred jugoslovenske ambasade. Jugosloveni su tražili da se demonstracije zabrane. Francuska je taj zahtev odbila, iako je osigurala veći broj policajaca da obezbeđuju ambasadu. Nekoliko stotina demonstranata, uglavnom albanskih i hrvatskih emigranata, nosilo je zastave Albanije i Nezavisne Države Hrvatske, a marširali su preko jugoslovenske zastave.¹⁷

Jugoslovenska tajna služba pronašla je jednog od organizatora skupa, Mate Kolića, i organizovala njegovo ubistvo 19. oktobra 1981. u južnom predgrađu Pariza.¹⁸ Nekoliko godina ranije, Francuska je dala državljanstvo Mirku Vidoviću, koji je krajem 1981. godine, izabran za predsednika Hrvatskog narodnog vijeća (HNV). Jugoslovenski ambasador u Parizu istakao je da je potpuno suprotno duhu francusko-jugoslovenskih odnosa da je francuski državljanin na čelu organizacije koja otvoreno poziva na uništenje Jugoslavije. Vidović se pojavio na švajcarskoj televiziji tvrdeći da mu je odobreno da održi sastanak HNV-a u Francuskoj.¹⁹

Istovremeno, albanska emigrantska zajednica izradila je Memorandum koji je dostavila Evropskom parlamentu uz podršku francuskog člana parlamenta Žerara Izraela, koji je podržao i mnoge druge antijugoslovenske akcije.²⁰

Francuska je odbila da zabrani proslavu 41. godišnjice stvaranja NDH, 10. aprila 1982. Jugoslovenske vlasti su izrazile oštar protest i saopštile da je jugoslovenskoj javnosti teško da razume zašto francuska socijalistička vlada zauzima takav stav, koji narušava odnose dve zemlje. U saopštenju su istakli da “u Francuskoj, posebno na levici, kao i svuda na Zapadu, postoji naivni romantizam u ime ljudskih prava“ koji dozvoljava reakcionarnim snagama da vaskrsnu.²¹ Još jedne antijugoslovenske demonstracije održane su u Parizu 3. aprila 1982. godine. Albanski i hrvatski demonstranti okupili su se ispred jugoslovenske ambasade noseći antijugoslovenske transparente i uzvikujući “Ubice”, “Oslobodite Kosovo!” i “Jugosloveni = Gestapo“.²²

Sporazum o izgradnji pet aviona tipa Airbus320, 1985. godine, otkazan je zbog nivoa kompenzacije koju su Jugosloveni tražili i odbijanja drugih partnera Francuske u Airbus konzorcijumu da pristanu na kredite za projekat. Slično tome, obustavljeni su i ranije uspešni Renault–IMV projekti.²³ Jugosloveni su bili razočarani što obim komercijalnih razmena između dve zemlje nije ispunio svoj potencijal, za koji su okrivili “određena ograničenja” kojima se ograničava pristup jugoslovenske robe Francuskoj i, još šire, Evropi. Zaista, MMF je zahtevao da Jugoslavija delimično otvori svoje tržište za strane investicije i, pošto je to učinila, suočila se sa protekcionizmom Evropske ekonomske zajednice.²⁴

Usred neobuzdane hiperinflacije i ekonomske krize, francuski premijer Mišel Rokar posetio je Jugoslaviju 1989. godine. Prema listu Le Monde, saopštio je da: “za pomoć poput one koju su dobile Mađarska i Poljska, moraćete zauzvrat napraviti nove korake ka demokratiji tako što ćete razmotriti slobodne izbore“.²⁵ Rokar je ponudio podršku Francuske u pregovorima Jugoslavije sa MMF-om i izjavio da je Francuska spremna da “intenzivira ne samo razmenu, već i saradnju”. Naime, kako je Jugoslavija imala 2 milijarde dolara potraživanja od SSSR-a (koji nije bio u mogućnosti da vrati dug), Francuska je predložila da pozajmi Jugoslaviji novac za uvoz robe iz SSSR-a, i tim putem povrati deo sovjetskog duga.²⁶

Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost 25. juna 1991. godine. Milan Kučan je pisao Miteranu da najavi usvajanje “Ustavne povelje o nezavisnosti i suverenitetu Slovenije”. U pismu je dodao da “Republika Slovenija želi da razvija i promoviše profitabilne odnose sa vašom zemljom, zasnovane na poštovanju i obostranim interesima”. Šest meseci kasnije stiglo je de jure priznanje Francuske.

princip.info

1. Direction Général Politique Europe sous Direction d’Europe Orientale, NoteA.s. Conversation avec M. Bernadic, 22 September 1956, AD, 209QO/160, 37-23-1.  

2. Troude. “La Yougoslavie titiste”,171.  

3. Connelly. A Diplomatic Revolution,162.  

4. Troude. “La Yougoslavie titiste”,173  

5. “Des ‘représentants’ yougoslaves signent avec M. Ferhat Abbas un communiqué conjoint soutenant le point de vue du F.L.N.”, Le Monde, 15June 1959.  

6. Peyrefitte, Alain. C’etait de Gaulle, vol. 1(Paris: Fayard, 1994), 295  

7. Connelly. A Diplomatic Revolution,205.  

8. The Royal Family of Serbia. Accessed on 5 August 2015. <span style="color: #0563c1;"><u><a href="http://www.royalfamily.org/dynasty/hm-queen-maria-of-yugoslavia">http://www.royalfamily.org/dynasty/hm-queen-maria-of-yugoslavia</a></u></span>  

9. L’installation d’un bureau du F.L.N à Belgrade provoque une démarche de l’ambassadeur de France”, Le Monde, 10March 1960.  

10. Connelly. A Diplomatic Revolution,256.  

11. Peyrefitte. C’etait de Gaulle,vol. 1, 295.  

12. MAE, note A/S. Relations politiques franco-yougoslaves,5 April 1974, AD,1928INVA/3767, 37-24-1.  

13. Guikovaty, Emile. Tito(Paris: Hachette, 1979), 169-176  

14. TD BELGRADE 149,Troubles du Kossovo Colonie Française, 17 April 1981, AD, 1930INVA/5714, YOU-2-14.  

15. TD BELGRADE 520, M. CHRISTIC, 27 November 1981, AD, INVA1930/5715, YOU-3-3/1.  

16. TD DFRA NEW YORK 1194, ENTRETIEN DU MINISTRE AVEC LE MINISTRE YOUGOSLAVE DES AFFAIRES ETRANGERES, 11 June 1982, AD, 1930INVA/5726, YOU-12-2  

17. MRE, Sous-Direction d’Europe Orientale, Note A/S: Activités de l’émigration politique en France., 18 November 1981, AD, 1930INVA/5715, YOU-13-3.  

18. Ibid.  

19. MAE, Sous-Direction d’Europe Orientale, NOTE a/s: M. Vidovic., 29 May 1980, AD, 1930INVA/5715, YOU-13-3.  

20. MAE, Sous-Direction d’Europe Orientale, Note A/S: Démarche Yougoslave sur l’activité de l’immigration en France, 13 March 1982, AD, 1930INVA/5715, YOU-2-15/1.  

21. TD BELGRADE 096, 25 March 1982, AD, 1930INVA/5715, YOU-2-15/1  

22. Ibid.

23. MRE, Sous-Direction d’Europe, NOTE a/s: Entretien du President de la République avec M. SUKRIJA, 17 May 1985, AD, 1930INVA/5726, YOU-12-2.

24. Ibid.  

25. “A la veille de sa visite à Belgrade M. Rocard affirme que la France ‘n’abandonne pas la Yougoslavie’”, Le Monde (6 December 1989)  

26. COMPTE-RENDU de la réunion interministèrielle tenue le vendredi 26 Janvier 1990 à 15 h 00 sous le présidence de M. ADAM, Chargé de mission au cabinet du Premier ministre, date unkown, AN, AG/5(4)/CD/422.